Читаоци

уторак, 24. децембар 2013.

Ako ово читате

Почела сам тако интензивно да пишем кратке приче. Па ево још једна:

       "Ако ово читате, вероватно сте нашли папир и ја сам већ умро. Онако, стварно умро. Мртав човек. Нисам се самоубио, нису ме убили јер немам непријатеља. Умро сам од глади. Ето, претпостављам да се глад само одужила и више нисам могао да издржим и умро сам.

Како сам доспео до тога да гладујем? Чини ми се да ће пре бити питање како сам доспео до тога да немам шта да једем, али објаснићу вам. Видите, најпре сам завршио факултет. Па сам мастерирао на истом. После факултета су ме одмах упослили, али се нисам запослио. Нисам примао конкретну плату, али сам радио све оно што су ми казали и са тим добио посебан статус. Постао сам АСИСТЕНТ, а звали су ме ПРОФЕСОРЕ. Није ми сметало што на столу имам само хлеба и саламе, хранио сам се погледима својих скоро па вршњака којима сам предавао, и за њих представљао нешто више. Нисам био било ко. Морали су да ми персирају.

Од ствари у ормару сам успео нешто да склопим и укомбинујем како бих почео да личим на свој друштвени статус. Од литературе коју сам годинама изучавао научио сам како треба да се понаша један човек од звања. Покупио сам манире од Камија, цитате од Кафке и незаобилазно стављање руке у џеп у фазону оног америчког глумца, знате већ. Салама на столу је полако кренула да се смањује све више и више и јесте ме то забринуло у тренутку, али тог истог момента је зазвонио телефон. То је био мој пријатељ, цењени академик и мој, сада већ, колега, који ме је позвао да будем његов гост на вечери поводом дебате коју организује. Одложила сам своју саламу за дане који предстоје и, мада је и сам позив на такав догађај био својеврсна духовна храна од које бих сигурно могао да живим неко време, упутих се тамо.

Али и то се завршило. Дани на факултету су текли, ја и даље нисам добио новац којим бих могао да купим конкретну храну, него сам трошио своју саламу и нешто мало оне духовне која ми је преостала од вечере код академика.

Статус на факултету је стагнирао, нових позива на друштвена дешавања нисам добијао јер нисам постао пуноправни колега још увек. Али некакав колега јесам. И то ме је одржавало. Оно : још само мало...

Саламе више нема. Парче хлеба, које је преостало, се брзо појело, јер друштвени статус, иако сам по себи духовна храна, не обезбеђује нови конкретни хлеб. Али пошто сада само то имам, морам да научим да живим од тога. Док не добијем прави, бели, чисти и својим рукама зарађени хлеб.

Неких сам дана преживљавао лако, неких једва. Оно када сам годину дана млађима од себе одржао мотивациони говор на једном од предавања и добио такав аплауз -  био сам сит. То су можда били најбољи дани.

Али онда је дошао дан који сам очекивао. Дан када ће ми или дати хлеб у руке, прави хлеб или када ће ми рећи једном за свагда довиђења.

У нашој земљи када постоји неки проблем, каже се да нема пара. Па су тако и мени казали. Нису могли да ме задрже јер нису могли да ме плате. Ја сам одбијао да одем, упркос томе што нећу имати плату, само да задржим статус. Али не, морао сам да одем. Отишао сам право кући. Кући у којој није било грејања, јер ми није ни било потребно. Имао сам оно што би ме грејало, а то није била топла соба. Сад немам ништа.  

Тамо није било хлеба. Саламе тек. Али то све изгледа мање важно пред чињеницом да нема статуса. Питање је хоћу ли моћи без тога да живим.

Живео сам тако дан, два, три, пет десет. Моји пријатељи нису више могли да ме гледају тако изгладнелог па су хтели да ми помогну. Па су ми налазили разне послове. Терали су ме да будем продавац на пумпи. Прихватио сам, не бих ли зарадио бар за хлеб. Али већ првог дана ми је дошао ученик коме сам предавао и наборана лица ме је упитао шта радим овде. Рекао сам да мењам пријатеља, слагао сам. Нисам хтео да прљам свој бивши статус и овиме оставио бар савршену слику о њему.

Отишао сам поново кући. Нисам имао обавеза, био сам апсолутно слободан. Без пара, празног желуца и празне душе. Трачак топлине била је слика онога што сам кратко био, тј. што сам могао да будем. Мислим да сам тако преживео пар дана. Онда ми је пало напамет да прошетам оближњим парком. Тамо волим да будем виђен. Ако ме ико ту види, нека каже: „Ево га професор“! Можда му на лицу пронађем нешто дивљења, па ми то буде храна за неко време.

Шетао сам тако парком. Нигде никог нисам видео. Почео је мрак да пада и сада сам само неки тамо човек који у танком пролетњем мантилу шета једне јесење вечери. Почело је да бива доста хладно. Извукао сам папир и оловку и почео да пишем своје живљење. Бивало је све топлије. Жустро сам исписивао странице и странице док се од сећања нисам потпуно загрејао. Толико је хладно да ми је на неки чудан начин све топлије. Загрејао сам се довољно. Спаковао сам папир у џеп и утонуо у сан, наслоњен на камени обод моста у парку. Само сам тако заспао. Знам да сам се смешкао. Пуне душе и загрејаног бића. Као да се све што ми је икад требало, само скупило и пронашло своје станиште у мени. А негде је некад на неком факултету се неки студент  задовољно руковао са професором, захваљујући му на част који му је овај пружио позвавши га да му буде сарадник. 


А папир сте вероватно пронашли у џепу. Ипак то боље ви знате. "

понедељак, 14. октобар 2013.

Кључеви од Хонде

Данас је био дан за сређивање куће. Михољско лето у октобру, обукох старе тренерице и кренух да посредим кућу. И као свако нормално женско које не изгледа као порно звезда док сређује кућу, изгледала сам ужасно, рашчупано и прљаво. Мада се и не обазирем превише на то, јер после свега тога следи хладан туш и топла кафа.
Како сам била при крају својих обавеза у кући, реших и да почистим двориште. А да бих темељно почистила двориште, морам прво да истерам ауто на улицу, одрадим ствар и вратим га поново унутра. Тако и урадих. Двориште никад лепше, кућа проветрена, сунце пичи а ја не осећам више ни руке ни ноге. Остало је само још ђубре које треба избацити. Узех кесе и кључеве да одрадим све одједном – кола унутра, ђубре вани. Приђох ка контејнеру и већ ми мисли одоше на папире које ћу морати касније да средим, те се обрадовах мало чистијем послу, оном после туша. И тако махинално са кесама оде и мој кључ. А кључ ко кључ, одувек сам мрзела привеске, тако да је кључ био сам и лако упадљив на дно контејнера. Нема ми друге. Немам резервни, већ сам прашњава и кренух полако да копам по кесама само чекајући кад ће неко да ме услика и метне на неку од друштвених мрежа. Али уместо тога приђе ми неки хомлес. Лик иде тако, гура свој бајс, на њему од игле до локомотиве закачено, а и ровари по контејнерима иначе, виђала сам га. Приђе и упита ме: „Шта тражиш, мала? То је мој округ, ајде бежи одатле?“
Ја у заносу, не разговара ми се, те му кратко и јасно одговорим: „Кључеве од Хонде“
Он застаде, наслони се на свој бицикл и подругљиво рече: „То нећеш наћи. До сад сам свашта налазио по контејнерима, али кључеве од аута никада!“
„Е, па онда немаш среће, за кључеве од аута треба да имаш прст за то, као ја на пример“ – и окренем се ка њему држећи умазан кључ.

Гледа и не верује. Више није требало ништа да му кажем. Само осмех и ћао. Ја сам та која је нашла кључ од аута у контејнеру, ха! Додуше, ја сам га и посејала тамо, али то нема везе, лик то није знао, а што се не зна, не може да шкоди. Отишла сам и иза себе само чула незграпно претурање и мрмљање: „Свежањ пара, свежањ пара“.

четвртак, 10. октобар 2013.

Sva će priroda obući belo

Sebično pokušavam da zgrabim ove poslednje dane ovog miholjskog leta koje nas poseti koji dan izašavši u dvorište. Naizgled toplo, beli oblaci, mačka koja zadovoljno stoji na jednoj klompi, mojoj klompi. Pored mene Milford čaj, onaj divni ukus narandže i ruma, ona kutija sa onom magičnom etiketom na kojoj mislim da je prikazan Beč u zimu. Čaj koji ima miris vunenog džempera neke bebi boje, sneg je napolju, oseća se na Leonarda Koena, na Darka Rundeka koji naglašava da je vani opet zima... Čaj kao nešto što predstoji, lagana dukserica na meni kao nešto što trenutno biva i prsti koji svrbe i žude za nekim budućim slovima sve tražeći nove naslove za neke nove budućeispisane priče, pesme, redove, stihove. 

Ja jesam zimsko dete, volim tu divnu čisto belu smirenost, čajeve, labela koja mirišu, ogromne šalove,crtać "Anabelina želja" i maraton filmova "Sam u kući" kao i neprevaziđeni klasik "It's a wonderfull life". Pa onda  priljubljenost uz prozor dok pada sneg i sve to tako liči na naslov jedne pesme Dušana Vasiljeva. Da, mislila sam da je to. I jeste još uvek, donekle. Ali ima dosta i u tome da sam svake zime pretrpana toliko svakakvim poslovima da čak prošle godine nisam stigla ni jelku da okitim, a kamoli da uživam u čarolijama. Radoholik. Radoholik tokom cele godine ali me sve izgleda stigne baš zimi. I kad pogledam, sve najdivnije mi se zimi dešava: najviše putujem, diplomiram, upišem master, krenem da volontiram itd. Ali kako kreće nova školska godina, tako je i svojevrsna prekretnica, pa je pitanje gde ću biti i šta ću raditi ove zime i, možda najbitnije, da li ću voleti ono što ću raditi ako uopšte i budem radila. Ne znam i to mi šalje određenu dozu neizvesnosti, one čudne jeze i nepreglednosti dok gledam put Nove godine. Ne volim da planiram, ali volim da znam da me dobre stvari očekuju. Mislim da je to ok. Ostavlja dozu avanturizma, uvek postoji nešto nepredvidivo ali to je put kojim ću sa zadovoljstvom tabanati. 

Nema veze. Da ne bih mislila o tome, ostavljam otvorene mogućnosti, otvorene puteve i otvorena vrata da uđe malo ovaj lep dan, jer ih neće biti još mnogo. I vreme je da uđem u kuću, počinje da biva hladno. Čaj je lepo predvideo izgleda. A i on kreće da se hladi.

четвртак, 25. јул 2013.

Svima tužno, neki se smeju, pa ih ovi gledaju ko degene

Postoji fotografija, kruži po fejsu i generalno po tim tzv. "smešnim sajtovima" koju je neko uslik'o na nekom groblju. Slika se zapravo nalazi na nadgrobnom spomeniku i na njoj su baka i deka koji ispija alkohol sumnjivog porekla iz flaše. To je to. Svima je to kao nešto smešno i zabavno, nalaze u tome ljude koje već poznaju i kače im po zidovima uz komentare:"Hahaha, ovako ćeš ti" i slično. A ja, osoba koja se smejala svojoj najboljoj drugarici odmah nakon blage saobraćajne nesreće, drugarici koja je plakala u tom trenutku i trebala nešto slatko da dođe k sebi, o sahranama generalno da ne govorimo. Osoba kojoj je smrt jedne devojke koja se bacila sa visokospratnice izuzetno smešna i nadasve patetična i glasno zove devojku kretenom, jer ko se još (i pitanje zbog čega) baca sa zgrade - ja, ne nalazim da je gorepomenuta fotografija smešna. A, božemoj, već iz primera vidite da imam izuzetno "zdrav" smisao za humor.

I sad, zašto? Imam logično objašnjenje. Opšto tužne stvari nisu uvek svim ljudima isto tužne, što je ok, ali ne moraju baš uvek ni da budu tužne, što obično ne sme da se kaže i ostane prećutano. Primer: sahrana. Svima treba da bude tužna, neki plaču, neki ispoštuju događaj. E, ali ne sme da bude smešna. Ajde to, nisam jedina kojoj su sahrane smešne. Ali smejati se ljudima u facu kad im se dešavaju katastrofe, e to je već situacija. Razumeju me samo pojedinci, a kod pojedinaca se iskuliram maksimalno, ne smejem se u tom trenutku, ali posle crknem. ALI OVA FOTOGRAFIJA MI NIJE SMEŠNA I DALJE! 

Opet, zašto? Da ne davim, a i uporedo se dopisujem sa ortakom na fejsu, pusta mi Ramba, a Rambo mi bas ne ide, pa mi pala inspiracija i bežim od suštine koju sam htela reći. Dakle, u pitanju je žena, tj. baka koja je na slici. Kad sam videla fotku, samo sam prešla okom preko megazanimljivog dede propaliteta i odmah sam se fokusirala na baku. Toliko tužan i isprazan pogled ima da tačno mogu da zamislim kakav je život imala. Živela u maloj kući, gotovo straćari, sa zelenim kredencom koga je često brisala i sređivala a o koga je on bacao svoje isprazne flaše u potrazi za punim. Žena koja je većinu dana provela u spremanju ručka, bljutavog, preslanog i preljutog ručka koji ni sama nije mogla da jede jer je upravo bljutav, preslan i preljut. Jer je njemu tako odgovaralo. On je radio fizičke poslove, od povrede na poslu ćopa na jednoj nozi i ni na kraj pameti mu nije bilo to da će fotka na nadgrobnom spomeniku da mu bude upravo ona gde je navrnuo flašu. Ali jbg, desilo se to da je umro i, pošto je baka bila zauzeta pravljenjem kuglica od žita, neka tamo tetka, njihova bratanica recimo koja je najverovatnije iz Ljiga, Kaća, Šida ili bilo kog drugog grada sa tri slova, je krenula da kopa po fotografijama i ispostavilo se da im je jedina zajednička fotografija upravo ta, fotografija koja će okrenuti krug po netu i izazvati salve smeha. Ha, fakin, ha.

Za kraj, i dalje će mi tužni pojedinci uništeni od strane drugih tužnih pojedinaca i smrskavanja čitavog jednog života biti na listi najtužnijih stvari. Ne dve, već jedne osobe. Uništitelj sam bira da bude uništitelj, a žrtva je prosto slabić. Nemoćni, degradirani slabić, vrlo često glupavi slabić. I nisu mi čak ni svi slabići tužni. Ali baka sa slike i Nina Zarečna iz Čehovljevog "Galeba" jeste. I Ratko sodadžija koji dane i dane provodi u svojoj radnji i koji naplaćuje svoje sokove 35 dinara. Eto. Posedujem iščašeni osećaj za tužno, ne vrede ubeđivanja da li sam u pravu ili ne, ne vrede upoređivanja tipa: "A šta sa gladnima u Iraku", ne, to ne mogu da prikažem dovoljno slikovito i to mi je previše daleko i stano.

U principu, pojma nemam o čemu sam pisala gore, mnogo mi se spava i mislim da sam pojela mnogo čudne ćevape. 

четвртак, 13. јун 2013.

Rezignirani post

Ako ste osoba 18+, ljuta na sistem i iz zvučnika vam u poslednje vreme piči samo Dubioza -  prava ste ciljana grupa mog beloved posta. Ako imate ispod 18 godina, birajte hoćete li živeti i dalje ne razmišljajući o egzistencijalim pitanjima ili ćete ipak pročitati i usuditi se na opštu (be)svest. Upozorenje je to da post NE sadrži aplauze i govori o tome da nekad život i nije super.

Kako je to kad vam se život okrene za 360 stepeni a da se zaravo ništa drastično nije promenilo? U tome i jeste problem, što se ništa ne menja. Samo se probudite jednog dana i shvatite da živite u kolotečini. I plus nemate para. Ali to nije vredno pomena.

Oduvek sam bila jedna od onih osoba koje smatraju da je ispod nivoa pričati o novcu. I nemojte misliti da ću to i sada da uradim - neću, nikad nije dovoljno vredan da se o njemu razgovara i polemiše. Nikad ga nema dovoljno i što bi o tome neprestano i neprestano tupili.

Stvar je u nečemu drugom. U poslu. U zaposlenosti. U potrošnji vremena na kvalitetan način. Razmišljam, ako to imate, onda i novac prosto sam dođe, ne treba on biti neki okidač. Ali šta ako sve ono što radite i volite da radite i pronalazite se u tome stoji na klimavim nogama? Sa strane što vas ne plaćaju ili jako malo plaćaju za to, vrlo postoji mogućnost da sve to odjednom nestane i da se samo jednog dana probudite i nemate apsolutno nikakvih obaveza tog dana. Možete satima da pijete kafu, da se družite sa svojim nezaposlenim prijateljima, da radite gomilu beznačajnih i besmislenih stvari poput branja višanja ili zalivanja trave, a da ste svesni da je to jedino što ćete uraditi toga dana. Jedina crta koja će biti povučena.

Nije strašno nemati para. Strašno je biti nezaposlen. Ili besposlen, nazovite kako želite.

Danas sam imala redovno javljanje birou. Drugo po redu i najverovatnije poslednje na koje ću otići. Ne volim kada stvari nemaju svrhu a da ih ja poklanjam vreme. I sad, daleko od toga da sam mišljenja da oni treba da mi nađu posao a ja da kuliram i visim po kafićima - ne, ali koja je poenta da ih uopšte posećujem ako znam da mi neće naći ništa a pritom da ni ne očekujem da mi nađu nešto? Apsurd!
I sve bi se dobro završilo tamo, progutala bih svoju građansku ili kakvu god dužnost da imam prema birou i verovatno bih došla tamo sledeći put da žena koja tamo nije radila nije htela da uzme moj papir profesionalne orjentacije koji sam zaboravila da predam pri prvom viđanju! To vam je onaj papir gde pišete za šta ste sve sposobni i kakve kvalifikacije imate. Logički posmatrano, to je nešto što će ljudima koji imaju stolice na točkićima da vrlo znači kada se pojavi određeno slobodno mesto za određene ljude. Jer, budimo iskreni, previše je glupo očekivati da pamte svakog ponaosob, a i nije im to u okviru posla i naravno radnog vremena! Svašta! Tako da na moje predavanje papira, žena mirno odgovori: "TO NIJE BITNO VIŠE" VIŠE?! A kada će postati bitno, ne razumem? Kome će postati bitno? Da li će, uopšte?
Pa sam joj, pristojno povišenim glasom (eufemizam za "drala sam se"), rekla da to nije u redu, da bar ako znamo da ne možemo da nađemo posao, ne mora ni država da nam staje na isti taj žulj i da je savršeno boli dupe za to. Bitno je da se ona namestila, a to što žulj boli, čiji god da je, nema veze.

Ne da ne daju nikakve šanse ili bar nade za nešto, pa da ti bar dođe lepo kad ih slušaš, makar i mislio:"Okle inspiracija za ovoliko jedenje govana?", nego prosto prihvataju "sudbu zlu" i pribegavaju najsigurnijoj i najbližoj istini rečenicu: NIJE BITNO!

Izletela sam rezignirano i rekla sama za sebe da više nikad neću tamo da ih dođem i ostavila ih da troše uzalud hemijske na ponovljena javljanja drugih uzornih građana. Vazduh što troše na štetu je same države. Ali ni toga nisu svesni. Opet apsurd, boy, oh boy.


To što sam se drala policijskom autu koji mi je u raskrsnici uleteo iako sam imala prvenstvo prolaza, to je sasvim druga priča.

I sve se zbiva pre 10.10 jednog četvrtka ujutru, jutro posle kiše i praznik Spasovdan. I u crkvi sam bila.

Završila bih po uzoru na starog dobrog Čehova: CVRKUT PTICA U VRTU.

понедељак, 20. мај 2013.

''To bre veliko selo, ima i levo i desno''

Vozimo se ka tom mestu. U našem autu je upravnik, Branka, glavni glumac i ja. Na radiju razgovor o manžetnama iz pedesetih. Ne baš nešto što me interesuje, a nepristojno je da stavljam slušalice ili izvadim knjigu jer se, s vremena na vreme, okrene razgovor i na nas ljude koji sedimo pozadi. Gledam kroz prozor ovu našu lepu Srbijicu majku i pitam se u kakav pičkojevac idem večeras da igram. Selo je stvarno seeeelo, a opština kojoj pripada je još gore dupe Srbije, pa sam stvarno spremna na sve. Dok se vozimo, razmišljam o poslu koji sam završila tog dana. Izmenjala silne neke prevoze, trčkarala tako iz grada u grad, presvlačila se, držala predavanja studentima i na kraju dolazim u pozorište i treba predstavu da igram. A nešto mi se i ne igra. Nešto nemam neki elan, ne golica me ništa u stomaku. Osećam se kao da se vozim po krivudavim puteljcima Srbije i slušam o manžetnama iz pedesetih. Hm.
Stižemo tamo. Doček uz osmeh, pozdravljanje. Kapiram da se svi znaju sa ekipom jedino sam ja ovde ona koja treba da kaže kako se zove. Ok. Smeškam se i gledam gde je wc.
Ljubaznost, kafa, piće, sve onako kako red nalaže i posle toga dođe red da se ode na scenu. Volim ja to sve da isproveravam, da vidim gde mi je rekvizita, šta mi gde stoji, da nije nešto zaboravljeno, pre nego što krenem da ulazim u garderobu, šminku, lik.
Kad sam ušla - majko moja, eto mojih usta do poda! Scena skroz pristojna, ima sve što treba da ima. Garderoba mala, oskudna, ali sasvim zadovoljavajuća. A sramota me je da kažem šta sam očekivala, obzirom na kakvim sam se livadama presvlačila i na kakvim improvizovanim BINAMA igrala! Kroz glavu mi prolazi moj grad, moj lepi, zeleni mali grad koji pozorište i pozorišni život nema već tačno čitavu deceniju i na tu pomisao mi je zaigrao bubreg. Pa svaka čast ljudima! A inače, pošto se ja žešće nisam raspitala gde idem i gde igram, ispostavilo je da je naša predstava deo manifestacije koja ove godine obeležava 18. godina. EEeeeeej! Što znači da se ja večeras takmičim! Pored sveg onog umora, letargije, sivila, ja se prebacim u jedno apsolutno suprotno stanje - odlučim da večeras odigram za medalju! I još kad sam izašla na scenu i videla da ljudi bukvalno stoje jer nema mesta, tek tada me je poneo adrenalin. Publika reaguje, smeje se, aplaudira, a moram da priznam da na mene to jako motivaciono deluje. I tako razbijemo veče.
Posle predstave, bis, pa još jedan, pa još jedan, pa intervju i koktel sa švedskim stolom. Ljudi mi prilaze, svideo im se moj lik. I to je bre lepo! Prija i motiviše. Ja zadovoljna, srećna, prilazim onom stolu, uzimam tanjirić i kao hajd' da pojedem nešto. Sve vreme jedem malo one slaniše, jer u principu malo jedem. I taman kad sam uzela dva parčeta torte u želji da probam obe vrste koje su bile poslužene, jer slatkišima ne odolevam, prilazi mi lik u odelu. Kapiram da je neki zvaničnik i da odelo nije jeftino. Upoznajem se sa njim i budem u pravu - neki direktor nečega, nema više od 35 po mojoj slobodnoj proceni. Lik mi čestita na ulozi, upoznamo se i to, i kad skontam da mu priča prelazi u neki blagi flert, sledi moja epohalna izjava: ''Ja posle predstave mogu da jedem kao što neko može da pije''. Sva sreća pa se nasmejao, a ja bila mrtva ozbiljna. Dade mi svoju vizitku i ode.
Lepo veče. Zadovoljna uđoh u auto sa željom da mi se slože misli, koske i da ovog puta slušamo nešto normalnije na radiju. Misli su mi bile upućene na teget svetlucavo ispred mene, kosti se još više istruckale i na kraju, kad sam stigla kući, konačno dobile svoj zasluženi krevet, a na radiju razgovor sa slušaocima o tome koliko se vaši peškiri slažu sa vašom ličnošću.
I onda nakon par dana saznam da je moja predstava dobila nagradu kao najbolja po mišljenju publike a da su moj i lik istakli kao najzanimljiviji. Molim lepo, dođite i vi kod nas! 

понедељак, 13. мај 2013.

Jedna pesmica u 0.17h



Magična! Vrišti koliko je magična! Uz nju mi se biva buntovnik sa ovoliiikom kosom i nekom košuljicom na romboide, pa i propušila bih! Okačim znak anarhije oko vrata i krenem. Baca mi se kosulja po sobi uz ovu pesmu i istovremeno mi se prljaju starke u nekom gradu na nekom pesku. 

ГРО план



Постоје дани када увидите узалудност свега. Обично су такви дани тмурни, само што не падне киша. И неће да падне. Никада не падне. Али дани су све тако нешто замало. Обично осећате умор, и то није више онај умор када сте задовољни резултатима тога дана, то је онај тупи  умор, умор који спрема питање зашто. Сада траје, сада је ту, али шта онда када престане. Ништа. Били сте уморни низашта. Та-да! Тих дана се обично сетите људи чији се глас цени и на помен њиховог имена људи направе паузу. То су били ваши људи. Ви сте били друштво за узајамно обожавање. Имали сте своје кафане, своје шале, своје усмене и писмене испите.  Сада вас ти људи гледају немо збуњени пред ситуацијом тзв. ГРО плана.

Гро план. Све је то лепо, и кафане и рокенрол, али гро план казује другачије. Земља нам је у курцу тоталном, сви људи очајавају за посао, за новац и, иако си ти била једна од особа која је бежала од тога – полако улазиш у масу. Јер сада гро план узурпира хлеб који једеш. Од њега остају само мрвице. А мрвице не могу баш да се једу. Треба ти нови хлеб. Или бар идеја о новом хлебу. Од подсећања на стари не можеш да живиш.

Велики људи обећавају велики хлеб. Укусан и велик, довољан. Док си имао парчиће, могао си да размишљаш о новом дивном, ниси био гладан, бар си имао нешто своје. То је било јуче. Оно фигуративно јуче. Али питање се поставља – шта са мрвицама сада док хлеба нема и не знамо ни да ли ће га бити?

Ја сам перспективни млади човек. Имам своје ја и умем да се борим за себе. Вредим. И, иако сам мало у дауну, не значи да сам стала, да сам одустала, да пристајем да будем потлачена српска женица, удам се на селу, изродим чопор деце и дајем им имена по мужевљевим дедама. Не. Као што једном један Милан рече: ''То је само даун''. Ја сам перспективна.
Из професорског одела улазим у нирвана мајицу. Када ћу у нирвану, не знам.

Решавам се да кренем да пишем роман. Не знам шта ми треба за роман. Сјебано стање имам. Причу ту и тамо. Ликове да. Али и даље ми фали оно нешто. Треба ми окидач, да одем у материну, да изгубим све и кренем  испочетка.празна глава и празан папир. И...идемо.

петак, 10. мај 2013.

Revolucioni post

Opet pravim novogodišnje odluke za ovo leto. I praviću. Odluke, ne planove. Ne valja kad praviš planove, ali je lepo kad imaš nešto u vidu šta ćeš da radiš. Ja sam odlučila da ovog leta idem na koncerte kao nenormalna, već sam uzela karte za Arsenal fest i za Nišvil. A na Arsenalu... samo da se raspadneš! Goblini, Hladno pivo, Babe, KKN, Smak, Dubioza, pa tačno neću tri dana da se treznim. I super društvance ide, možda i kampujemo i, iako nikad nisam kampovala, mislim da će biti kul. Opet poznajem ljude po Kragujevcu koji bi mogli tuš da mi ustupe, pa mislim da mi onda kamp neće teško pasti.

Odlučila sam da sviram, sviram, sviram. Pošto sviram gitaru i prošlog leta sam svirala i pevala u jednom kafiću, sada ove godine proširujem ekipu - Savo na drugoj gitari i Miško na kahonu i ukulelama.
Generalno, volim da sam okružena ljudima. Volim da mi se stalno nešto dešava. Volim da sam u pokretu i da na brzinu jedem i posle dugog i napornog dana sednem sa nekim i da popijem kafu, da se razvlačim satima sa tom jednom jer nikako ne volim da na brzinu pijem kafu.

Volim i da pišem. Kako blog tako i ovako, neobavezno. rešavam se već duže vreme da krenem da pišem roman, imam ideju, imam uslove, sve olovke su mi naoštrene, ali fali nešto. Imam neku blokadu. Zato sam i blogić zapostavila malo. Sve se kao uhvatim da pišem i onda shvatim da prosto ne znam o čemu bih, ili kako bih i onda lepo log out i ćao. A to nije dobro. Nekad papir trpi sve, u mom slučaju tastatura. I dobro je imati kontinuitet u svemu. I u pisanju, naravno. Sada spremam drugu zbirku pesama, trebalo bi što pre da izađe, a ja nemam dovoljan materijal. A ne volim da silim, da pišem radi pisanja, samo da bih popunila rupe. Jer znam da, ako tako uradim, ona gotova knjiga koju budem držala u rukama, neće biti moja. znaću da donekle to nisam ja. I biće mi krivo, bilo da ispadne dobro ili ne.

Nikad nisam volela da u svoju sobu unosim stvari koje mi ne znače ništa. Svaka stvar koja je uneta, bio to kamen ili pampur od flaše vina, imala je neko značenje, podsećala me je na nešto. Pa ako to važi za sobu, što ne bi važilo za knjigu?

Otvorila sam i tviter. Ne znam koliko je to pametno. Još ne kapiram suštinu i nemam stalno potrebu za izbacivanjem nekih statusa, tvitova, šta li već. Ali imam super kreativno ime i stavila sam lepu sličicu, a pošto sam ja esteta, to mi je za početak dovoljno.

Sinoć sam ponovo igrala predstavu u jagodini. Prosečna predstava. Prosečan dan. Osim što sam piškila sam zvezdom granda u kupatilu.

Otkriću vam jednu tajnu. Piškenje sa zvezdom granda u veceu centra za kulturu nije ni približno zanimljivo kao piškenje sa zvezdom kursadžija. Horor, života mi. Kad je sav kvazikulturan svet krenuo da se skuplja u centru za kulturu gde se nekada okupljala fina bagra - ja nemam šta više da dodam iza ove crtice.

Otkud revolucionarni post za naslov? Pa eto, svaki dan treba da bude neka mala revolucija. Nekada u smislu organizovanja leta, a nekada u smislu ćišćenja i sređivanja sobe. Ili sebe. Ja ću izabrati neku sredinu te revolucije. Idem da namestim krevet.

уторак, 09. април 2013.

Kiša napolje, kiša i unutra

Udarila neka letargija generalno. Ajd što pada kiša, nego što su i ljudi beživotni, iscrpljeni. Kao isceđeni. Dobro, razumem da je svima neophodno proleće, sunce i duge, duge šetnje u prohadno popodne, ali opet ne razumem ni ovu stranu - da mi se stanje duha slaže sa vremenskom prognozom.
Ne znam. Možda je u meni problem, umem ponekad stvari da gledam previše pozitivno, da uzivam u sitnicama pa makar one bile i prva jutarnja kafa pre odlaska u novi dan. Jer nije baš fora ni preleteti dan, treba da se zadržimo na kvalitetnim trenucima.
Znam samo da je sada postalo out da kažeš da ti je dobro i da se dobro osećaš. Danas ako ne kukaš na novac (!), posao, nadređenog, državu, nedostatak novca, nedostatak vremena, debile ovakve i onakve - ti si , u najmanju ruku, frik. A onda možeš da budeš i društveni parazit, i onaj koga roditelji izdržavaju, neradnik, nedajbože umetnik (neki između ova poslednja dva stavljaju znak jednakosti), šizofrenik i ''ružičastenaočare'' osoba. Ne kažem da treba da se gleda krož ružičaste naočare, ali možete da se potudite da naočare bar budu u nekoj boji. Pa i da su crno-bele, ok, kapiram, romantik ste, nekad ni jedna boja ne može da zameni lepotu i nepredvidljivost crno-belog, ali ne dozvolite da bude brisani prostor. Crno ili zaslepljujuće belo. Put koji ne vidite i koji vam je prosto nametnut. Zna se da treba da idete tamo. Rečeno je tako.
Znači, ako pada kiša, osećaću sa sjebano, ako je lepo vreme, mrzeće me da izađem iz kuće. Ako mi neko ponudi posao (ujedno i mogućnost da izađem iz kuće), gledaću to kroz novac. Ako nema novca, nema ni posla. Ako nema posla, nema meni ni izlaska iz kuće. Ako ne izađem iz stana, žalim se da nema nigde ništa i da je, onako generalno, udarila neka letargija...


петак, 29. март 2013.

Svetlo dana posle svetla reflektora

Postoje jutra koja, kada osvanu, želim da mi takav bude ceo život. Svetlo koje dolazi  i probija se u štanglicama, uz kafu, sa Štulićem i Azrom na plejlisti i ovakav divan umor. Sinoć sam igrala predstavu koja i nije bila baš nešto. Izvedba i nije protekla loše, imali smo par kvalitetnih aplauza, ali lično kolege i ja nismo zadovoljni. Da li to nezadovoljstvo proističe odatle što tekstom nismo vladali na zavidnom nivou,  ili zbog toga što nam je glumac došao pjan i umoran pa smo zato zbrkali tekst - to neka ostane pitanje. Sve u svemu, jedna lošija predstava, ali ipak par gafova se više pamte nego sve dobre izvedbe, i je to ono što ostaje kao etalon glumačkog poziva. A obzirom da se takva izvođenja ne planiraju, nego prosto se dese, to je ono što se kasnije godinama prepričava po matineima i bifeima pozorišta. Dobre izvedbe se pohvaljuju i na njih se stavlja tačka, one koje nisu po planu nikad tačku neće imati.
I sada kreće fantastičan dan. Šminka je skinuta, umesto kostima tu je trenerka, prelazak iz lika u ličnost se odvija polako u prepodne jednog petka. Adrenalina nema, telo ispunjava blažena uzvišenost, kao posle nečeg lepog i plemenitog.

I sad idem na fakultet da radim sa studentima. I gde ćete lepše? :)

петак, 22. март 2013.

Svetski dan poezije

Juče sam imala obavezan odlazak na književno veče. Veče posvećeno Svetskom danu poezije i ujedno i predstavljanje zbornika u kome sam zastupljena kao autor. Povedem svog ortaka slikara koji se sam po sebi atrakcija i nas dvoje lepo sednemo skroz pozadi - jer mi jednom jedan profa reče da je u zadnjoj klupi najbolje zezanje. Unapred pripremljena da će biti skroz zabavno, obavezno kad ovi ozbiljni ljudi krenu da pričaju, te se udobno smestim i čekam početak. Ali nisam znala da su u Zborniku zastupljena deca koja će i čitati svoje radove, te je veče posvećeno njima zapravo. Ljudi moji, pa deca IMAJU šta da kažu! I ne samo da imaju, nego i umeju! Toliko lepo sklopljenih stihova i rečenica, pa davno nisam tako uzivala! Još je biblioteka organizovala akciju: knjiga na poklon, pa je svaki čitalac mogao da uzme neku knjigu, a ja uzeh divnog Svetolika Rankovića. Iako sam se tog dana smrzla kao cvonjak, jer je krenula tako velika kiša, a ja u novoj i preslatkoj prolećnoj pelerinici, nije mi bilo krivo!

Poruka: Pustite decu da pričaju! Imaju šta da kažu!