marija miladinović

Почела сам тако интензивно да пишем кратке приче. Па ево још једна:        "Ако ово читате, вероватно сте нашли папир и ја сам већ умро. Онако, стварно умро. Мртав човек. Нисам се самоубио, нису ме убили јер немам непријатеља. Умро сам од глади. Ето, претпостављам да се глад само одужила и више нисам могао да издржим и умро сам. Како сам доспео до тога да гладујем? Чини ми се да ће пре бити питање како сам доспео до тога да немам шта да једем, али објаснићу вам. Видите, најпре сам завршио факултет. Па сам мастерирао на истом. После факултета су ме одмах упослили, али се нисам запослио. Нисам примао конкретну плату, али сам радио све оно што су ми казали и са тим добио посебан статус. Постао сам АСИСТЕНТ, а звали су ме ПРОФЕСОРЕ. Није ми сметало што на столу имам само хлеба и саламе, хранио сам се погледима својих скоро па вршњака којима сам предавао, и за њих представљао нешто више. Нисам био било ко. Морали су да ми персирају. Од ствари у ормару сам успео нешто да с

Данас је био дан за сређивање куће. Михољско лето у октобру, обукох старе тренерице и кренух да посредим кућу. И као свако нормално женско које не изгледа као порно звезда док сређује кућу, изгледала сам ужасно, рашчупано и прљаво. Мада се и не обазирем превише на то, јер после свега тога следи хладан туш и топла кафа. Како сам била при крају својих обавеза у кући, реших и да почистим двориште. А да бих темељно почистила двориште, морам прво да истерам ауто на улицу, одрадим ствар и вратим га поново унутра. Тако и урадих. Двориште никад лепше, кућа проветрена, сунце пичи а ја не осећам више ни руке ни ноге. Остало је само још ђубре које треба избацити. Узех кесе и кључеве да одрадим све одједном – кола унутра, ђубре вани. Приђох ка контејнеру и већ ми мисли одоше на папире које ћу морати касније да средим, те се обрадовах мало чистијем послу, оном после туша. И тако махинално са кесама оде и мој кључ. А кључ ко кључ, одувек сам мрзела привеске, тако да је кључ био сам и лако упадљи

Sebično pokušavam da zgrabim ove poslednje dane ovog miholjskog leta koje nas poseti koji dan izašavši u dvorište. Naizgled toplo, beli oblaci, mačka koja zadovoljno stoji na jednoj klompi, mojoj klompi. Pored mene Milford čaj, onaj divni ukus narandže i ruma, ona kutija sa onom magičnom etiketom na kojoj mislim da je prikazan Beč u zimu. Čaj koji ima miris vunenog džempera neke bebi boje, sneg je napolju, oseća se na Leonarda Koena, na Darka Rundeka koji naglašava da je vani opet zima... Čaj kao nešto što predstoji, lagana dukserica na meni kao nešto što trenutno biva i prsti koji svrbe i žude za nekim budućim slovima sve tražeći nove naslove za neke nove budućeispisane priče, pesme, redove, stihove.  Ja jesam zimsko dete, volim tu divnu čisto belu smirenost, čajeve, labela koja mirišu, ogromne šalove,crtać "Anabelina želja" i maraton filmova "Sam u kući" kao i neprevaziđeni klasik "It's a wonderfull life". Pa onda  priljubljenost uz prozor dok pa

Postoji fotografija, kruži po fejsu i generalno po tim tzv. "smešnim sajtovima" koju je neko uslik'o na nekom groblju. Slika se zapravo nalazi na nadgrobnom spomeniku i na njoj su baka i deka koji ispija alkohol sumnjivog porekla iz flaše. To je to. Svima je to kao nešto smešno i zabavno, nalaze u tome ljude koje već poznaju i kače im po zidovima uz komentare:"Hahaha, ovako ćeš ti" i slično. A ja, osoba koja se smejala svojoj najboljoj drugarici odmah nakon blage saobraćajne nesreće, drugarici koja je plakala u tom trenutku i trebala nešto slatko da dođe k sebi, o sahranama generalno da ne govorimo. Osoba kojoj je smrt jedne devojke koja se bacila sa visokospratnice izuzetno smešna i nadasve patetična i glasno zove devojku kretenom, jer ko se još (i pitanje zbog čega) baca sa zgrade - ja, ne nalazim da je gorepomenuta fotografija smešna. A, božemoj, već iz primera vidite da imam izuzetno "zdrav" smisao za humor. I sad, zašto? Imam logično objašnje

Ako ste osoba 18+, ljuta na sistem i iz zvučnika vam u poslednje vreme piči samo Dubioza -  prava ste ciljana grupa mog beloved posta. Ako imate ispod 18 godina, birajte hoćete li živeti i dalje ne razmišljajući o egzistencijalim pitanjima ili ćete ipak pročitati i usuditi se na opštu (be)svest. Upozorenje je to da post NE sadrži aplauze i govori o tome da nekad život i nije super. Kako je to kad vam se život okrene za 360 stepeni a da se zaravo ništa drastično nije promenilo? U tome i jeste problem, što se ništa ne menja. Samo se probudite jednog dana i shvatite da živite u kolotečini. I plus nemate para. Ali to nije vredno pomena. Oduvek sam bila jedna od onih osoba koje smatraju da je ispod nivoa pričati o novcu. I nemojte misliti da ću to i sada da uradim - neću, nikad nije dovoljno vredan da se o njemu razgovara i polemiše. Nikad ga nema dovoljno i što bi o tome neprestano i neprestano tupili. Stvar je u nečemu drugom. U poslu. U zaposlenosti. U potrošnji vremena na kvalite

Vozimo se ka tom mestu. U našem autu je upravnik, Branka, glavni glumac i ja. Na radiju razgovor o manžetnama iz pedesetih. Ne baš nešto što me interesuje, a nepristojno je da stavljam slušalice ili izvadim knjigu jer se, s vremena na vreme, okrene razgovor i na nas ljude koji sedimo pozadi. Gledam kroz prozor ovu našu lepu Srbijicu majku i pitam se u kakav pičkojevac idem večeras da igram. Selo je stvarno seeeelo, a opština kojoj pripada je još gore dupe Srbije, pa sam stvarno spremna na sve. Dok se vozimo, razmišljam o poslu koji sam završila tog dana. Izmenjala silne neke prevoze, trčkarala tako iz grada u grad, presvlačila se, držala predavanja studentima i na kraju dolazim u pozorište i treba predstavu da igram. A nešto mi se i ne igra. Nešto nemam neki elan, ne golica me ništa u stomaku. Osećam se kao da se vozim po krivudavim puteljcima Srbije i slušam o manžetnama iz pedesetih. Hm. Stižemo tamo. Doček uz osmeh, pozdravljanje. Kapiram da se svi znaju sa ekipom jedino sam ja ov

Magična! Vrišti koliko je magična! Uz nju mi se biva buntovnik sa ovoliiikom kosom i nekom košuljicom na romboide, pa i propušila bih! Okačim znak anarhije oko vrata i krenem. Baca mi se kosulja po sobi uz ovu pesmu i istovremeno mi se prljaju starke u nekom gradu na nekom pesku. 

Постоје дани када увидите узалудност свега. Обично су такви дани тмурни, само што не падне киша. И неће да падне. Никада не падне. Али дани су све тако нешто замало. Обично осећате умор, и то није више онај умор када сте задовољни резултатима тога дана, то је онај тупи  умор, умор који спрема питање зашто. Сада траје, сада је ту, али шта онда када престане. Ништа. Били сте уморни низашта. Та-да! Тих дана се обично сетите људи чији се глас цени и на помен њиховог имена људи направе паузу. То су били ваши људи. Ви сте били друштво за узајамно обожавање. Имали сте своје кафане, своје шале, своје усмене и писмене испите.  Сада вас ти људи гледају немо збуњени пред ситуацијом тзв. ГРО плана. Гро план. Све је то лепо, и кафане и рокенрол, али гро план казује другачије. Земља нам је у курцу тоталном, сви људи очајавају за посао, за новац и, иако си ти била једна од особа која је бежала од тога – полако улазиш у масу. Јер сада гро план узурпира хлеб који једеш. Од њега остају само мр

Opet pravim novogodišnje odluke za ovo leto. I praviću. Odluke, ne planove. Ne valja kad praviš planove, ali je lepo kad imaš nešto u vidu šta ćeš da radiš. Ja sam odlučila da ovog leta idem na koncerte kao nenormalna, već sam uzela karte za Arsenal fest i za Nišvil. A na Arsenalu... samo da se raspadneš! Goblini, Hladno pivo, Babe, KKN, Smak, Dubioza, pa tačno neću tri dana da se treznim. I super društvance ide, možda i kampujemo i, iako nikad nisam kampovala, mislim da će biti kul. Opet poznajem ljude po Kragujevcu koji bi mogli tuš da mi ustupe, pa mislim da mi onda kamp neće teško pasti. Odlučila sam da sviram, sviram, sviram. Pošto sviram gitaru i prošlog leta sam svirala i pevala u jednom kafiću, sada ove godine proširujem ekipu - Savo na drugoj gitari i Miško na kahonu i ukulelama. Generalno, volim da sam okružena ljudima. Volim da mi se stalno nešto dešava. Volim da sam u pokretu i da na brzinu jedem i posle dugog i napornog dana sednem sa nekim i da popijem kafu, da se raz

Udarila neka letargija generalno. Ajd što pada kiša, nego što su i ljudi beživotni, iscrpljeni. Kao isceđeni. Dobro, razumem da je svima neophodno proleće, sunce i duge, duge šetnje u prohadno popodne, ali opet ne razumem ni ovu stranu - da mi se stanje duha slaže sa vremenskom prognozom. Ne znam. Možda je u meni problem, umem ponekad stvari da gledam previše pozitivno, da uzivam u sitnicama pa makar one bile i prva jutarnja kafa pre odlaska u novi dan. Jer nije baš fora ni preleteti dan, treba da se zadržimo na kvalitetnim trenucima. Znam samo da je sada postalo out da kažeš da ti je dobro i da se dobro osećaš. Danas ako ne kukaš na novac (!), posao, nadređenog, državu, nedostatak novca, nedostatak vremena, debile ovakve i onakve - ti si , u najmanju ruku, frik. A onda možeš da budeš i društveni parazit, i onaj koga roditelji izdržavaju, neradnik, nedajbože umetnik (neki između ova poslednja dva stavljaju znak jednakosti), šizofrenik i ''ružičastenaočare'' osoba. Ne

Postoje jutra koja, kada osvanu, želim da mi takav bude ceo život. Svetlo koje dolazi  i probija se u štanglicama, uz kafu, sa Štulićem i Azrom na plejlisti i ovakav divan umor. Sinoć sam igrala predstavu koja i nije bila baš nešto. Izvedba i nije protekla loše, imali smo par kvalitetnih aplauza, ali lično kolege i ja nismo zadovoljni. Da li to nezadovoljstvo proističe odatle što tekstom nismo vladali na zavidnom nivou,  ili zbog toga što nam je glumac došao pjan i umoran pa smo zato zbrkali tekst - to neka ostane pitanje. Sve u svemu, jedna lošija predstava, ali ipak par gafova se više pamte nego sve dobre izvedbe, i je to ono što ostaje kao etalon glumačkog poziva. A obzirom da se takva izvođenja ne planiraju, nego prosto se dese, to je ono što se kasnije godinama prepričava po matineima i bifeima pozorišta. Dobre izvedbe se pohvaljuju i na njih se stavlja tačka, one koje nisu po planu nikad tačku neće imati. I sada kreće fantastičan dan. Šminka je skinuta, umesto kostima tu je tre

Juče sam imala obavezan odlazak na književno veče. Veče posvećeno Svetskom danu poezije i ujedno i predstavljanje zbornika u kome sam zastupljena kao autor. Povedem svog ortaka slikara koji se sam po sebi atrakcija i nas dvoje lepo sednemo skroz pozadi - jer mi jednom jedan profa reče da je u zadnjoj klupi najbolje zezanje. Unapred pripremljena da će biti skroz zabavno, obavezno kad ovi ozbiljni ljudi krenu da pričaju, te se udobno smestim i čekam početak. Ali nisam znala da su u Zborniku zastupljena deca koja će i čitati svoje radove, te je veče posvećeno njima zapravo. Ljudi moji, pa deca IMAJU šta da kažu! I ne samo da imaju, nego i umeju! Toliko lepo sklopljenih stihova i rečenica, pa davno nisam tako uzivala! Još je biblioteka organizovala akciju: knjiga na poklon, pa je svaki čitalac mogao da uzme neku knjigu, a ja uzeh divnog Svetolika Rankovića. Iako sam se tog dana smrzla kao cvonjak, jer je krenula tako velika kiša, a ja u novoj i preslatkoj prolećnoj pelerinici, nije mi bil