Пређи на главни садржај

ГРО план



Постоје дани када увидите узалудност свега. Обично су такви дани тмурни, само што не падне киша. И неће да падне. Никада не падне. Али дани су све тако нешто замало. Обично осећате умор, и то није више онај умор када сте задовољни резултатима тога дана, то је онај тупи  умор, умор који спрема питање зашто. Сада траје, сада је ту, али шта онда када престане. Ништа. Били сте уморни низашта. Та-да! Тих дана се обично сетите људи чији се глас цени и на помен њиховог имена људи направе паузу. То су били ваши људи. Ви сте били друштво за узајамно обожавање. Имали сте своје кафане, своје шале, своје усмене и писмене испите.  Сада вас ти људи гледају немо збуњени пред ситуацијом тзв. ГРО плана.

Гро план. Све је то лепо, и кафане и рокенрол, али гро план казује другачије. Земља нам је у курцу тоталном, сви људи очајавају за посао, за новац и, иако си ти била једна од особа која је бежала од тога – полако улазиш у масу. Јер сада гро план узурпира хлеб који једеш. Од њега остају само мрвице. А мрвице не могу баш да се једу. Треба ти нови хлеб. Или бар идеја о новом хлебу. Од подсећања на стари не можеш да живиш.

Велики људи обећавају велики хлеб. Укусан и велик, довољан. Док си имао парчиће, могао си да размишљаш о новом дивном, ниси био гладан, бар си имао нешто своје. То је било јуче. Оно фигуративно јуче. Али питање се поставља – шта са мрвицама сада док хлеба нема и не знамо ни да ли ће га бити?

Ја сам перспективни млади човек. Имам своје ја и умем да се борим за себе. Вредим. И, иако сам мало у дауну, не значи да сам стала, да сам одустала, да пристајем да будем потлачена српска женица, удам се на селу, изродим чопор деце и дајем им имена по мужевљевим дедама. Не. Као што једном један Милан рече: ''То је само даун''. Ја сам перспективна.
Из професорског одела улазим у нирвана мајицу. Када ћу у нирвану, не знам.

Решавам се да кренем да пишем роман. Не знам шта ми треба за роман. Сјебано стање имам. Причу ту и тамо. Ликове да. Али и даље ми фали оно нешто. Треба ми окидач, да одем у материну, да изгубим све и кренем  испочетка.празна глава и празан папир. И...идемо.

Популарни постови са овог блога

Svi smo mi pomalo Glembajevi

Pa jesmo. Samo je sve manje gospode. Samo pogledajte oko sebe, u svojim prijateljima, u familiji, u ljudima od kojih kupujete hleb i cigarete. Glembajevština cveta. Ne da se videti odmah, morate ući malo u srž, morate upoznati materiju (da ne kažem patologiju). Ona svakodnevno hoda ulicama, pije ono što vi pijete, ima probleme koje vi imate i ponekad je ono što ste i VI. U damama ćete često prepoznati Barunicu Kasteli.  Ona je tu, izgleda besprekorno, kao da je ispala iz reklame za prašak. Savršena i boli je ne bole. Boli bole one oko nje, ne i nju. Ona ide ''sama'' na letovanje, ona je ''nezavisna'' u svom životu, ona nema stege i ništa je ne muči. A oko nje je čitav zaplet. I ona naravno ''ne zna ništa o tome''. Jadna. Pube takođe viđate. Obično se motaju kao mačori oko matorih Glembaja, kojih takođe ima podosta, i čekaju svoj deo. Novac igra veliku ulogu u njihovom životu. Oni su sporedni, ali jako bitni likovi. Dinamični motivi. ...

Prva, čitaća, mizanscenska, kostimska, svetlo, italijanka, generalna - sve je to PROBA

Uh, što volim prve probe, pa nemate pojma! Proces, početak, kada krene da se radi na nečemu, prva ideja koja se obično razlikuje od finalnog proizvoda, ali u dozvoljenim granicama. Rifreš starih prijateljstava i sklapanje novih, bivše i bivstvujuće afere, prošli gegovi, dosta kafa i cigareta. Prve probe su najbolje. Imaju neku draž u sebi. Recimo, meni je jako zanimljiva prva čitaća.Tada se svi sakupimo oko jednog velikog stola i svako ispred sebe ima tekst, olovku, kafu i eventualno pikslu. Tada gledamo tekst, upoznajemo se sa našim likom i ostalim likovima, uporedjujemo broj naših sa rečenicama ostalih kolega, ne zbog sujete, nego prosto zbog onog  osećaja blage uzvišenosti. I sve je to onako ''Ofrlje''. Reditelj obično ima neku ideju i priča ko bi kakav lik trebalo da bude. E to je momenat kad glumci obično postavljaju glupa pitanja, verovali ili ne. Ali iz čistog neznanja. Dobro, kad bih birala reči, verovatno bih rekla da su pitanja isuvišna ili nepotrebna. Pi...

Leti pozorišta spavaju. Leti pozorišta spavaju?

Nešto nikako ne mogu da se nateram da sednem da napišem post. Osećam kao da imam toliko toga da kažem, ali ovih dana mi se nešto ništa ne uobličava u reči. Ostaje u vazduhu kao ideja i lebdi iznad mene, a ja to osećam kao onaj tupi bol u želucu onda kad prepiješ kafe. Leto je, vreme za kuliranje. Meni je pozorišna sezona do oktobra na stendbaju, mada se nešto nadam da će radovi na novoj predstavi krenuti već u avgustu, te jedva čekam onaj veliki sto oko koga su poređani ljudi sa tekstovima, cigaretama i kafama ispred sebe, ispitivački i pomalo skeptično sagledavajući oko sebe i ispred sebe. Ponekad i pored sebe. Ali i u nedostatku pozorišta - pozorište. Letnja izvođenja, čiji i nisam nešto najveći fan, ali su zanimljiva na svoj način. I nekako ih više doživljavam kao izvedbe koje mi održavaju mojo, da ne zarđam do nove sezone. I leti se predstave održavaju na letnjim scenama, čiji tek nisam fan, s obzirom na jednu epizodu letnjeg izvođenja kada sam samo gledala kad će me ćapiti jedan ...