Читаоци

понедељак, 13. мај 2013.

ГРО план



Постоје дани када увидите узалудност свега. Обично су такви дани тмурни, само што не падне киша. И неће да падне. Никада не падне. Али дани су све тако нешто замало. Обично осећате умор, и то није више онај умор када сте задовољни резултатима тога дана, то је онај тупи  умор, умор који спрема питање зашто. Сада траје, сада је ту, али шта онда када престане. Ништа. Били сте уморни низашта. Та-да! Тих дана се обично сетите људи чији се глас цени и на помен њиховог имена људи направе паузу. То су били ваши људи. Ви сте били друштво за узајамно обожавање. Имали сте своје кафане, своје шале, своје усмене и писмене испите.  Сада вас ти људи гледају немо збуњени пред ситуацијом тзв. ГРО плана.

Гро план. Све је то лепо, и кафане и рокенрол, али гро план казује другачије. Земља нам је у курцу тоталном, сви људи очајавају за посао, за новац и, иако си ти била једна од особа која је бежала од тога – полако улазиш у масу. Јер сада гро план узурпира хлеб који једеш. Од њега остају само мрвице. А мрвице не могу баш да се једу. Треба ти нови хлеб. Или бар идеја о новом хлебу. Од подсећања на стари не можеш да живиш.

Велики људи обећавају велики хлеб. Укусан и велик, довољан. Док си имао парчиће, могао си да размишљаш о новом дивном, ниси био гладан, бар си имао нешто своје. То је било јуче. Оно фигуративно јуче. Али питање се поставља – шта са мрвицама сада док хлеба нема и не знамо ни да ли ће га бити?

Ја сам перспективни млади човек. Имам своје ја и умем да се борим за себе. Вредим. И, иако сам мало у дауну, не значи да сам стала, да сам одустала, да пристајем да будем потлачена српска женица, удам се на селу, изродим чопор деце и дајем им имена по мужевљевим дедама. Не. Као што једном један Милан рече: ''То је само даун''. Ја сам перспективна.
Из професорског одела улазим у нирвана мајицу. Када ћу у нирвану, не знам.

Решавам се да кренем да пишем роман. Не знам шта ми треба за роман. Сјебано стање имам. Причу ту и тамо. Ликове да. Али и даље ми фали оно нешто. Треба ми окидач, да одем у материну, да изгубим све и кренем  испочетка.празна глава и празан папир. И...идемо.

4 коментара:

  1. Mene je strah svega toga, sve me to čeka i ne želim da me obuzme taj neki očaj...

    A zašto knjiga ne može nastati iz sreće :)?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znas kako, ne smes da ides sa tim da ce da te obuzme ocaj. Samo samouvereno i sa stavom, ali i spremna na poraze. Jer ce ih biti. Niko ne moze da kaze da ce sve biti u redu, ali sto je do tebe - budi najbolja, to je najbolje sto mozes! ;)
      Moze knjiga i iz srece naravno, i bice i neka moja buduca takva sigurno, nema sanse da cu da mracim, ali i najpozitivnije osobe imaju u sebi neki weltschmerz, sustinski nisu bas najsrecniji, a zasto, ne umem da objasnim. To je neki pokretac, najprostije receno. Pa eto, to bar imam, za pocetak. :)

      Избриши
    2. Ne smijem. I svjesna sam da treba biti uvijek spreman na poraze. Ali i radovati se uspjesima :).

      Eh, poznajem takvih ljudi. Loše je kad ne mogu bez tog pokretača, pa unište i ono malo sreće što su imali (mračim facu i prisjećam se kako sam ja bila ta mala srećica, ali kako nisu mogli da je podnesu jer, eto, oni su suštinski nesrećni)... Nije dobro pisati o ovome u ova teška i čudna jutra :D.

      Избриши
    3. U pravu si, menjamo temu novim postovima ;)

      Избриши