Читаоци

уторак, 28. јануар 2014.

Пасји живот (истинита љубавна прича)

Огромна, пространа, прљава, запуштена,подложна еху -аутобуска станица. У њој ради пар људи који свакодневно долазе на посао, пуше своје цигарете, изгледају изморено и измучено. Мушкарци носе своја стара одела, она која су већ одавно једу мољци, али то је нешто најпристојније што имају ормару. Жене су некад биле лепе, то се види по њиховим избораним лицима. Људи то зову „пасји живот“.
Носе гардоребу из Секнд хенда, труде се да мењају нешто на себи, да изгледају боље, лепше професионалније.  Тамо ничег професионалног нема. Испод тих одела налазе се старе похабане спортске мајице, женама на лицу се види траг изузетно лоше шмике и неретко су без зуба. И не воле ме сви. У ствари, у правом смислу ме не воли нико од њих, само ме неки не шутирају и дају ми понекад хлеб. Мени и њој, јер тамо живимо. Она и ја.
Мене су назвали Жућко и ја сам пас. У ствари више куче, џукела. Јер то је неко неписано правило, кад год не припадаш никоме, куче си и имаш длаку жуте боје, назову те Жућко.
Живео сам у азилу доста дуго и нећу причати о животу пре, већ одмах након што су ме пустили. И био сам срећан и нисам био срећан. Био сам обележен неком плочицом на увету. Био сам прљав и био сам слободан.
Онда сам био гладан. Ишао сам кроз град и ту и тамо налазио храну. Имало је хране по пијацама, испред трафика понеких, пекари ми зачудо ништа нису давали. Само сам ходао, нигде нисам застајао.Онда сам дошао до гробља. Мирно је и имам где да се склоним, а и хране је било доста за пронаћи. Једног дана сам се затекао на месту где није требало јер је ту живео чопор неких кучића који нису били баш пријатељски настројени. Иначе нисам био плашљив, напротив, изузетно ратоборан, одлучио сам да кренем да се борим за своје место. Гробље ми се баш свиђало. Међутим, било их је више, један питбул је чак кренуо и да ме дави, па се извукох негде и одох. Ту близу је била аутобуска станица. Огромно, празно место. Одмах сам помислио да овде нема хране за мене. А и хладно је. Шћућурио сам се на једну клупу и тако заспао.
Сутра ујутру сам чуо неки жамор и видео неке људе. Били су ужурбани, свако у неком свом послу, мене нису ни приметили. Нисам хтео са њима да имам посла, људи су то. Нико ми није прилазио од радника, никога ни ја нисам дирао. Бацали су ми остатке своје хране и свима је било лепо.
На путнике сам лајао. На аутобусе сам лајао. Али то више из забаве а и никад нисам знао ко би могао да крене каменом на мене, па за сваки случај. Мислим да су, видевши то, радници знали да имају посла са „опасном неком џукелом“ и да је не дирају јер „ко зна шта је навукла“.
Али постојао је један човек, звао се Живко. Он је први кренуо да ме посматра другачије. Занимао се за мене и у његовим покретима нисам видео камен. Он ми је први пришао. И не само што ми је пришао, он ми је скинуо ону одвратну плочицу која е је тако дуго нервирала.
Сада више немам плочицу, ослобођен сам заувек. Али мислим да имам газду. Желим да мислим да имам газду, иако можда није тако. Живко је сада мој газда.
Убрзо су и остали радници кренули да ме примећују. Више нисам лајао, па су ми сада и прилазили. А и ја сам дозвољавао да ми приђу. Наравно, само онима који у себи нису носили тај камен.
Онда је на ту станицу случајно, из правца гробља дошла она. Фина, мала кучкица. Задовољно се мотала, њушкала, гледала с чим има посла. Хода, поскакује и врти репом. Довољно да јој дам мени намењене комадиће хлеба. Довољно да је пустим да то вече преноћи на једну од мојих клупа. Довољно да се заљубим у њу.
И заљубио сам се. Почео сам да се показујем пред њом, да се јуримо, такмичимо, боримо око хлеба, и све је деловало као забава.
Њу су радници заволели и дали јој име Маза. А стварно је била Маза. Умиљата, мала, са преслатком њушкицом и длаком неке боје пустиње. Њу су чак кренули да пуштају у своје канцеларије јер је тамо било топло, мене нису. То ју је задржало неко време на станици.
Мени није сметало. Имао сам Мазу и био сам спреман да се борим за њу. Нико није смео да је дира. Ко год би кренуо на њу, ја бих кренуо на њега. И сви су знали да је Маза била моја. Само бих ставио своју шапу на њену главу.
Проблем је био што неких дана она није била сасвим моја. Волела ме је, осећао сам то, али неких дана би се само изгубила и нестала негде. Ја бих претраживао целу аутобуску станицу и тек увече, када бих је нашао, једва бих дочекао да спустим шапу на њену главу. Био сам срећан што је сада ту. Иако сам знао да ће понекад исто овако да нестане и поново ћу се бринути. А не волим да се бринем.
Али таква је Маза. Док ме воли, воли ме, кад јој досадим она оде. Ја бринем. Она се врати. И тако у круг. Не могу да је не волим баш такву.
Она није лоша. Одмах након што је остала скотна, отишла је да ископа рупу за наше младе. Ископала је огромну рупу где нема бојазни да прођу аутобуси. Збринула се за нешто наше.
Међутим, наши псићи су расли и како су деца пролазила, полако је одлазило једно по једно. Није ми било жао јер сам веровао да одлазе у топло и да ће им бити лепо. Навићи ће се на свог новог газду који сада иде у први, други или трећи разред неке основне школе и заједно ће расти.
Остали смо Маза и ја. Било нам је лепо и били смо збринути. Имао сам оне пролемчиће са њом, али ништа што нисам знао. Увек би се враћала.
Једног јутра ме је пробудио лавеж. Непознат лавеж. Лавеж са тешким каменом у гласу. Устао сам и сам кренуо да лајем. И одједном сам угледао оне кучиће с гробља. Почео сам јако да лајем на њих, али опет су били јачи и бројнији. А и нисам желео да одем са станице. Нисам хтео да оставим Мазу. Маза!
У тренутку сам помислио да је ово савршен тренутак да нестане и био срећан што је не видим овде, знам да је негде одлутала и да је добро. Ови ће отићи, Маза ће се кроз неколико сенки вратити и све ће бити добро. Почео сам да лајем најгласније што сам могао. Путници су се уплашили и почели да вриште. Радници су терали ове кучиће. У једном од тих момената, видео сам Мазу иза оног највећег.
Кренула је да лаје и потрчала ка мени. Нисам смео да приђем, а она није смела да прође. Питбул јој је препречио пут. Мени су ови остали. Маза је била са једне, а ја са друге стране. И ништа друго.
Остали су на станици. Сви су их се плашили, сви су од њих бежали, али нико им ништа није могао. Ја сам покушао да дођем до Мазе, али безуспешно. Стално ју је пратио питбул. Стално је био иза ње. Једном сам успео да му се приближим и задобио сам уједе по врату. Опет на исто место. Нисам смео и повукао сам се.
Битно је да није повређивао Мазу. Да је није давио. То не бих могао да поднесем да гледам. Она је покушала да побегне од њега, али увек ју је некако сустигао.
Све до једног дана када чопор није онако чопоративно ушао у један запуштени тоалет. Једна жена је имала довољно храбрости да приђе и затвори врата. Онај пригушени лавеж ми је најмилији звук који сам могао да чујем. А Маза нешто најмилије што сам имао да видим.  Пришао сам јој и кренуо да славим победу. То је то, победили смо их, сада можемо шта желимо јер су они тамо иза неких врата. Нисам хтео да мислим да ће се та врата некад отворити.
Онда су радници позвали шинтерe да дођy јер ови пси руше јавни ред и мир. Морали су да дођу. Отворили су врата и одатле је изашла једна изгладнела банда. Маза и ја смо стајали са стране и посматрали. Овог пута сам стајао ја испред ње и нико није могао да приђе до ње, нисам дао.
Неочекивано, нико није ни хтео на нас. Када је питбул видео најпре Мазу како стоји иза мене, и мене који је не дам низашта на свету, само је савио главу. Признао је пораз. Ја сам се окренуо и ставио шапу на Мазу. Она је кренула да мрда репом.
У једном тренутку неко је кренуо да ме одваја од Мазе и Мазу од мене. То је био неки шинтер. Кренуо је на нас и хтео да нас води у азил поново. Али у том тренутку је изашао Живко и питао момка како се усуђује да му дира псе. Момак је збуњено гледао нас двоје, видевши притом да смо прљави и ружни баш као и ови други, да не види никакву разлику. Међутим, Живко му је наредио да нас пусти јер смо ми његови пси. Мој газда ме је ослободио други пут.
Сада седим на једној од клупа и баш сам се лепо најео. Међу остацима је било и неко месо. Мазе нема, негде је опет отишла. Али нећу да се бринем. Вратиће се, то је Маза, увек се врати. Прошао је аутобус у 15.15, када прође онај у 16.20, тад ћу стварно моћи да се одморим, јер после њега има дужа пауза, па је баш фино. А до тад ће и Маза да се врати.


Знам зашто ови људи кукају на свој пасји живот. Престали су да чекају своју Мазу и у осталим људима углавном виде камен. А неки и јесу камен. Живе, раде и не верују да ће некад бити боље. Доста им је више тог пасјег живота. И разумем их, али што је до мене, ја овај свој пасји живот не бих дао низашта на свету.

Marija Miladinović dobitnica nagrade za fotografiju

Vau!
 Da, da, autorka bloga se, pored toga što piše, bavi i fotografijom. I još igra u pozorištu, how dare she! I još osvaja nagrade u sve tri oblasti, pa mislim stvarno...
Anyway, govoreći u prvom licu, dobila sam nagradu za fotografiju, skrooooz neočekivano, inače. Poslala na konkurs i eto, desilo se. Guilty! Radi se o konkursu "Đorđo Vukoje" koji je raspisala izdavačka kuća "Srpska reč" i SPO. Moja fotografija je uvrštena u pet najboljih.
A sad malo o samom prijemu nagrade, ovo je tračerica deo: Nemam apsolutno nijednu lošu reč za organizatore! Medijski ispraćeno, ispoštovano, pozdravljeno i ćao! Dobih jednu lepu diplomu, knjigu "Doktor Aron" Vuka Draškovića, sa Vukovim potpisom, svoju fotografiju u džambo formatu i, meni najslađi deo poklona, čokoladu. Šta da radim, super je pala posle girosa koji sam jela posle dodele.

 
Nagrađena fotografija

Fotografija sa diplomom i knjigom

Dodela diplome