marija miladinović

Огромна, пространа, прљава, запуштена,подложна еху -аутобуска станица. У њој ради пар људи који свакодневно долазе на посао, пуше своје цигарете, изгледају изморено и измучено. Мушкарци носе своја стара одела, она која су већ одавно једу мољци, али то је нешто најпристојније што имају ормару. Жене су некад биле лепе, то се види по њиховим избораним лицима. Људи то зову „пасји живот“. Носе гардоребу из Секнд хенда, труде се да мењају нешто на себи, да изгледају боље, лепше професионалније.  Тамо ничег професионалног нема. Испод тих одела налазе се старе похабане спортске мајице, женама на лицу се види траг изузетно лоше шмике и неретко су без зуба. И не воле ме сви. У ствари, у правом смислу ме не воли нико од њих, само ме неки не шутирају и дају ми понекад хлеб. Мени и њој, јер тамо живимо. Она и ја. Мене су назвали Жућко и ја сам пас. У ствари више куче, џукела. Јер то је неко неписано правило, кад год не припадаш никоме, куче си и имаш длаку жуте боје, назову те Жућко. Живео

Vau!  Da, da, autorka bloga se, pored toga što piše, bavi i fotografijom. I još igra u pozorištu, how dare she! I još osvaja nagrade u sve tri oblasti, pa mislim stvarno... Anyway, govoreći u prvom licu, dobila sam nagradu za fotografiju, skrooooz neočekivano, inače. Poslala na konkurs i eto, desilo se. Guilty! Radi se o konkursu "Đorđo Vukoje" koji je raspisala izdavačka kuća "Srpska reč" i SPO. Moja fotografija je uvrštena u pet najboljih. A sad malo o samom prijemu nagrade, ovo je tračerica deo: Nemam apsolutno nijednu lošu reč za organizatore! Medijski ispraćeno, ispoštovano, pozdravljeno i ćao! Dobih jednu lepu diplomu, knjigu "Doktor Aron" Vuka Draškovića, sa Vukovim potpisom, svoju fotografiju u džambo formatu i, meni najslađi deo poklona, čokoladu. Šta da radim, super je pala posle girosa koji sam jela posle dodele.   Nagrađena fotografija Fotografija sa diplomom i knjigom Dodela diplome