Читаоци

понедељак, 14. октобар 2013.

Кључеви од Хонде

Данас је био дан за сређивање куће. Михољско лето у октобру, обукох старе тренерице и кренух да посредим кућу. И као свако нормално женско које не изгледа као порно звезда док сређује кућу, изгледала сам ужасно, рашчупано и прљаво. Мада се и не обазирем превише на то, јер после свега тога следи хладан туш и топла кафа.
Како сам била при крају својих обавеза у кући, реших и да почистим двориште. А да бих темељно почистила двориште, морам прво да истерам ауто на улицу, одрадим ствар и вратим га поново унутра. Тако и урадих. Двориште никад лепше, кућа проветрена, сунце пичи а ја не осећам више ни руке ни ноге. Остало је само још ђубре које треба избацити. Узех кесе и кључеве да одрадим све одједном – кола унутра, ђубре вани. Приђох ка контејнеру и већ ми мисли одоше на папире које ћу морати касније да средим, те се обрадовах мало чистијем послу, оном после туша. И тако махинално са кесама оде и мој кључ. А кључ ко кључ, одувек сам мрзела привеске, тако да је кључ био сам и лако упадљив на дно контејнера. Нема ми друге. Немам резервни, већ сам прашњава и кренух полако да копам по кесама само чекајући кад ће неко да ме услика и метне на неку од друштвених мрежа. Али уместо тога приђе ми неки хомлес. Лик иде тако, гура свој бајс, на њему од игле до локомотиве закачено, а и ровари по контејнерима иначе, виђала сам га. Приђе и упита ме: „Шта тражиш, мала? То је мој округ, ајде бежи одатле?“
Ја у заносу, не разговара ми се, те му кратко и јасно одговорим: „Кључеве од Хонде“
Он застаде, наслони се на свој бицикл и подругљиво рече: „То нећеш наћи. До сад сам свашта налазио по контејнерима, али кључеве од аута никада!“
„Е, па онда немаш среће, за кључеве од аута треба да имаш прст за то, као ја на пример“ – и окренем се ка њему држећи умазан кључ.

Гледа и не верује. Више није требало ништа да му кажем. Само осмех и ћао. Ја сам та која је нашла кључ од аута у контејнеру, ха! Додуше, ја сам га и посејала тамо, али то нема везе, лик то није знао, а што се не зна, не може да шкоди. Отишла сам и иза себе само чула незграпно претурање и мрмљање: „Свежањ пара, свежањ пара“.

четвртак, 10. октобар 2013.

Sva će priroda obući belo

Sebično pokušavam da zgrabim ove poslednje dane ovog miholjskog leta koje nas poseti koji dan izašavši u dvorište. Naizgled toplo, beli oblaci, mačka koja zadovoljno stoji na jednoj klompi, mojoj klompi. Pored mene Milford čaj, onaj divni ukus narandže i ruma, ona kutija sa onom magičnom etiketom na kojoj mislim da je prikazan Beč u zimu. Čaj koji ima miris vunenog džempera neke bebi boje, sneg je napolju, oseća se na Leonarda Koena, na Darka Rundeka koji naglašava da je vani opet zima... Čaj kao nešto što predstoji, lagana dukserica na meni kao nešto što trenutno biva i prsti koji svrbe i žude za nekim budućim slovima sve tražeći nove naslove za neke nove budućeispisane priče, pesme, redove, stihove. 

Ja jesam zimsko dete, volim tu divnu čisto belu smirenost, čajeve, labela koja mirišu, ogromne šalove,crtać "Anabelina želja" i maraton filmova "Sam u kući" kao i neprevaziđeni klasik "It's a wonderfull life". Pa onda  priljubljenost uz prozor dok pada sneg i sve to tako liči na naslov jedne pesme Dušana Vasiljeva. Da, mislila sam da je to. I jeste još uvek, donekle. Ali ima dosta i u tome da sam svake zime pretrpana toliko svakakvim poslovima da čak prošle godine nisam stigla ni jelku da okitim, a kamoli da uživam u čarolijama. Radoholik. Radoholik tokom cele godine ali me sve izgleda stigne baš zimi. I kad pogledam, sve najdivnije mi se zimi dešava: najviše putujem, diplomiram, upišem master, krenem da volontiram itd. Ali kako kreće nova školska godina, tako je i svojevrsna prekretnica, pa je pitanje gde ću biti i šta ću raditi ove zime i, možda najbitnije, da li ću voleti ono što ću raditi ako uopšte i budem radila. Ne znam i to mi šalje određenu dozu neizvesnosti, one čudne jeze i nepreglednosti dok gledam put Nove godine. Ne volim da planiram, ali volim da znam da me dobre stvari očekuju. Mislim da je to ok. Ostavlja dozu avanturizma, uvek postoji nešto nepredvidivo ali to je put kojim ću sa zadovoljstvom tabanati. 

Nema veze. Da ne bih mislila o tome, ostavljam otvorene mogućnosti, otvorene puteve i otvorena vrata da uđe malo ovaj lep dan, jer ih neće biti još mnogo. I vreme je da uđem u kuću, počinje da biva hladno. Čaj je lepo predvideo izgleda. A i on kreće da se hladi.