Читаоци

понедељак, 26. новембар 2012.

Malo mog arta

Pošto je već 1.53, ja bi trebalo da spavam malo jer sutra me čeka puno pozorište studenata koji čekaju da im objasnim pojam bespredmetne radnje, a sve to od ranog jutra pa do duboko u vreme kada se moje drugarice polako bude i započinju svoj dan (tamo od 7 do 12.30 zemaljski govoreno), neću ništa pisati. Slušam Morisija, pišem neke statistike i boli me uvo! Ponosna sam na fotografije koje sam uradila ovih dana, pa ću ih okačiti i ovde, uživajte, mojih 13 pratilaca, pejnfli su bjutifl! :))))







четвртак, 22. новембар 2012.

Dozvolićete, ali kada čoveka upucaju, teče krv

Predivni, predivni i naddivni Sputnik ljubav i magnifisent Murakami! Ovo nikako nije post o Murakamiju, on zaslužuje posebnu odu, i o tome, cross my heart, obećavam da ću pisati. Inače sam zaljubljenih u njegove knjige. Najpre je sve počelo sa Norveškom šumom, upoznavanjem Japana i ulazak u više nego bizaran svet Harukija Murakamija. I druženjem sa jednim realnim Vatanabeom čija sam bila Midori, ali to je već u rubrici ''skroz van teme''. Sada sam u raspoloženju Sputnika. Maaaaagična knjiga! Savršena za autobus, kafić, za uz neku kafu, apsolutno opuštajuća, nenasilna i tera vas da okrećete strane. Elem, post nisam htela zapravo ovoliko da ispisem o knjizi, samo jedan citat iz knjige mislim da je dovoljan. Mene je kupio.

  ''Jednom davno, na premijeri filma Divlja horda Sema Pekinpoa, na konferenciji za štampu, jedna novinarkaje podigla ruku i postavila pitanje: ''Za ime sveta, zbog čega ste morali da prikažete onoliku količinu krvi?'' pitala je strogim glasom. Jedan od glumaca, Ernest Borgnin, pomalo zbunjen, odgovorio joj je: ''Dozvolićete mi, gospođo, ali kada čoveka upucaju, teče krv.'' Ovaj film je bio snimljen u vreme kada je vijetnamski rat bio na vrhuncu.
Volim ovaj citat. U njemu je sasvim sigurno sadržana suština stvarnosti. Prihvatiti ono što je teško razdvojivo kao takvo i krvariti. Pucanje i krvarenje.''

среда, 07. новембар 2012.

Радост живљења


Evo jednog sastava koje me je zamolilo jedno lepo dete da mu napišem jer je imalo pismeni na tu temu. Sad sam ga slučajno otvorila, pa rekoh da ga ''metem'' ovde, nije loše za jednu peticu. :) 




    Дубоко верујући у истинитост исказа да се стварна,свакодневна и непресушна радост живљења не може записати на папир, а да притом не изгуби своје ентитете који је чине да буде управо то што јесте, са стоичким миром сам се ипак упустила у авантуру свођења нечег неухватљивог и претварајући га у ''мртво слово на папиру''. Још увек нисам сигурна може ли, али покушавам. Покушавам још да се сетим свих ствари које ме чине срећном. Свих људи који на било који начин имају удела. На питање у чему се састоји радост живљења, мислим да би вам свако данас рекао да је здравље највеће богатство, да је бити срећан срж, да мало пара уме много да допринесе. Све су то јако опширне ствари које за собом вуку неке нове. А и то није нешто због чега ће неко скакати свакодневно од среће, сложићете се. Радост живљења пролази и промиче нам свакодневно, мала је, неупадљива, али увек измами осмех. И увек се јавља на тренутке. Тренутак када седим са пријатељима у кафићу и када крене баш та песма, она која пева о мени,тренутак када схватим да ти пријатељи, који управо причају о протеклом часу биологије и напуклом нокту, да ће они заправо увек бити ту. Тог тренутка сам срећна због тога. Несвесна да сам срећна, али јесам. Јер ја волим своје пријатеље. Волим своју породицу. Волим што су ту, што постоје, и што ме загрле када их требам. И волим све наше мале и наизглед безначајне ритуале, интерне форе, концертне карте, уврнуте фотографије и безразложно смејање наглас. Јер је све битно. И све се рачуна. И чекање на аутобус, и ишчекивање Нове године. Јер без обзира на све, добро је знати да ће неки људи увек бити ту. То јако прија. Као тридесетоминутно туширање врелом водом или осећај када ти се нове шишке заиста свиђају. Да и понекад ухватите себе како се свађате са неком својом драгом особом, и да у тренутку свађања само се благо осмехнете и схватите баналност ситуације, окидач који подстиче на тај повишен тон? То је управо онај тренутак када схватите како је заправо лепо имати неког са којим ћете расправљати и највеће небулозе и правити од тога велику ствар. Јер то тада и јесте велика ствар. Али са том особом ћете вероватно имати још много испијених кафа, просутих кафа, кашњења у договорено време, вечитог неслагања око тога да ли су бољи Битлси или Ролингстонси. И можда је највећа радост управо што око таквих ствари никад не можете добити тачан и само један одговор. Можда је највећа ствар најлепших ствари то што се не дешавају једном у животу, него управо свакодневно, а ми их само некад приметимо. И можда је ова тема непресушни извор о којој можете написати много а да заправо не кажете ништа, управо јер је неизрецива.  Желела бих да је ипак назовем ''Уметност живљења'' јер мислим да је то најподесније. Тада бих описала много практичних савета на које би требало да обратите пажњу, а на које сам сигурна да не обраћате. И зато вам промичу. Зато вам дани личе једни на друге, осећате како изнова и изнова проживљавате један исти дан. Тада бих написала причу на ту тему. Да докажем да може да сване ново јутро, само га треба приметити. Приметите, и радост ће бити већа! Пронађите нечији лик у облаку, обратите пажњу на све оне старе радње и занате који су тако стари и тако тужни, занати попут прављења воска или старе продавнице дугмади.

Чудесно је и ово лето у октобру. Прелив боја и моји нокти који се понекад слажу са лишћем. Вероватно ћу сада изаћи из куће и направити гомилу црно-белих фотографија. Јер неке црно-беле фотографије су толико добре да се никада нећете запитати које су боје на њој. Наслутићете. Јер је то поента. И када вам нешто фали да би слика била потпуна, употребите машту, додајте сопствене боје. Мешајте, истражите и пронађите одговарајуће. На путу до њих, осетићете радост тражења оног потребног. Јер се за праве боје живи. А док не дођете до њих, размислите о црно-белој, није ни она лоша, можда се у путу до боја заљубите и вечно останете у црно-белом. Шта ћу кад сам романтик!