Udarila neka letargija generalno. Ajd što pada kiša, nego što su i ljudi beživotni, iscrpljeni. Kao isceđeni. Dobro, razumem da je svima neophodno proleće, sunce i duge, duge šetnje u prohadno popodne, ali opet ne razumem ni ovu stranu - da mi se stanje duha slaže sa vremenskom prognozom.
Ne znam. Možda je u meni problem, umem ponekad stvari da gledam previše pozitivno, da uzivam u sitnicama pa makar one bile i prva jutarnja kafa pre odlaska u novi dan. Jer nije baš fora ni preleteti dan, treba da se zadržimo na kvalitetnim trenucima.
Znam samo da je sada postalo out da kažeš da ti je dobro i da se dobro osećaš. Danas ako ne kukaš na novac (!), posao, nadređenog, državu, nedostatak novca, nedostatak vremena, debile ovakve i onakve - ti si , u najmanju ruku, frik. A onda možeš da budeš i društveni parazit, i onaj koga roditelji izdržavaju, neradnik, nedajbože umetnik (neki između ova poslednja dva stavljaju znak jednakosti), šizofrenik i ''ružičastenaočare'' osoba. Ne kažem da treba da se gleda krož ružičaste naočare, ali možete da se potudite da naočare bar budu u nekoj boji. Pa i da su crno-bele, ok, kapiram, romantik ste, nekad ni jedna boja ne može da zameni lepotu i nepredvidljivost crno-belog, ali ne dozvolite da bude brisani prostor. Crno ili zaslepljujuće belo. Put koji ne vidite i koji vam je prosto nametnut. Zna se da treba da idete tamo. Rečeno je tako.
Znači, ako pada kiša, osećaću sa sjebano, ako je lepo vreme, mrzeće me da izađem iz kuće. Ako mi neko ponudi posao (ujedno i mogućnost da izađem iz kuće), gledaću to kroz novac. Ako nema novca, nema ni posla. Ako nema posla, nema meni ni izlaska iz kuće. Ako ne izađem iz stana, žalim se da nema nigde ništa i da je, onako generalno, udarila neka letargija...
Ne znam. Možda je u meni problem, umem ponekad stvari da gledam previše pozitivno, da uzivam u sitnicama pa makar one bile i prva jutarnja kafa pre odlaska u novi dan. Jer nije baš fora ni preleteti dan, treba da se zadržimo na kvalitetnim trenucima.
Znam samo da je sada postalo out da kažeš da ti je dobro i da se dobro osećaš. Danas ako ne kukaš na novac (!), posao, nadređenog, državu, nedostatak novca, nedostatak vremena, debile ovakve i onakve - ti si , u najmanju ruku, frik. A onda možeš da budeš i društveni parazit, i onaj koga roditelji izdržavaju, neradnik, nedajbože umetnik (neki između ova poslednja dva stavljaju znak jednakosti), šizofrenik i ''ružičastenaočare'' osoba. Ne kažem da treba da se gleda krož ružičaste naočare, ali možete da se potudite da naočare bar budu u nekoj boji. Pa i da su crno-bele, ok, kapiram, romantik ste, nekad ni jedna boja ne može da zameni lepotu i nepredvidljivost crno-belog, ali ne dozvolite da bude brisani prostor. Crno ili zaslepljujuće belo. Put koji ne vidite i koji vam je prosto nametnut. Zna se da treba da idete tamo. Rečeno je tako.
Znači, ako pada kiša, osećaću sa sjebano, ako je lepo vreme, mrzeće me da izađem iz kuće. Ako mi neko ponudi posao (ujedno i mogućnost da izađem iz kuće), gledaću to kroz novac. Ako nema novca, nema ni posla. Ako nema posla, nema meni ni izlaska iz kuće. Ako ne izađem iz stana, žalim se da nema nigde ništa i da je, onako generalno, udarila neka letargija...
