Читаоци

недеља, 28. октобар 2012.

I dođe i prođe i sajam knjiga

Volim sajam. Volim sve u vezi sa njim. Volim dugo spremanje za njega, volim mesec u kome se održava, volim kada skupim novac i konačno odem. Sajam. I knjige koje kupim, i knjige koje bih volela da kupim, a ne kupim, i knjige čije mi se korice dopadnu pa poželim da ih kupim ali ih nikad ne kupim jer znam da ih verovatno nikad ne bih pročitala. A samo zbog korica je sigurno neću kupiti. Pažljivo biram garderobu za sajam. Obavezno ponesem hranu. I volim kada se vidim sa dragim ljudima sa kojima se vidjam samo kada sam u Beogradu. Iako je sada na sajmu izložena gomila ''ružičastih'' knjiga ''ružičastih'' autora, ja opet nekako pronadjem svoje parče zemlje. Svoje štandove i naslove. Na njima rade dobri ljudi. Sa njima ponekad ćaskam i oni mi poklone bukmarkere. A svi vole bukmarkere. Na sajmu provedem čitav dan, stignem da se umorim i odmorim, da se izgubim i pronadjem, i naravno da odem na deo gde prodaju antikvarne knjige. Omiljeni deo. Intimno izdvojen, liči na državu za sebe. Ove godine nisam mogla da ga pronadjem isprva, pa sam to glasno prokomentarisala sa svojim drugom Milošem, i to je čula devojka koja je hodala iza nas i koja nas je uputila na rajt plejs. Što dokazuje moju teoriju-dobri ljudi dolaze na sajam, frendli su i najs.

Volim kada odem na sajam, a volim i kada se vratim. Obično se jako kasno vraćam, a u mom gradu tada pada kiša. I žuti most dobija neki sjajičasti sjaj. Obično se vraćam sa mnogo kesa i ruke me bole, jedva dočekam tuš i kičma mi se polako mrvi. Sada sam uhvatila sebe u autobusu kako razmišljam o knjigama koje sam kupila. Nije puno, kao što to činim svake godine. Sada sam kupila samo 9 naslova. Držim kesu u kojoj su zbubani svi ti papiri u kojima žive sva ta slova, poređana po redovima, usklađena po smislu. Mota mi se misao proistekla iz praznog novčanika i bola u rukama prouzrokovanog nošenjem teških kesa, ''O Bože, hoću li od ovih slova biti pametnija?'' Hoću li postati pametnija ili samo skratiti vreme. Ali to već ne zavisi od mene, nego od kupljene knjige. Od odabira. Od Danila do Lee Kiš. Od jedne postaješ pametniji, od druge je diskutabilno jesi li ikad bio pametan. Ili s toliko brainy da si dospeo na nivo da Leu Kiš posmatraš kao fenomen, a ne kao literaturu.

Svakako volim dan kada je sajam. Ove godine Haruki Murakami mi je bio najviše na listi i kako vidim, čitaću ga dosta ove zime. Krležini Glembajevi će takodje upotpuniti mesto na mojoj polici za knjige, dok knjiga Kita Ričardsa zauzima posebno mesto, što zbog toga što je drag mi poklon, što zbog sjajne posvete, što zbog lavli Kita. Uh, pa lepe naslove uzeh ja! Jeste da sam pojedinih delova tela i previše svesna jer pulsiraju i imaju tragove vuče kesa, ali proći će i to i sada nastupa vreme odmora. A odmor traje dok traju zalihe! :)

Sajam vuče posledice vuče teških knjiga.

Sa tom rečenicom bih završila post. Uputstvo: 1. ''vuče'' akcentovati dugouzlazno, a 2. kratkosilazno.

P.S. Post je pisan pod dejstvom pucketavog najlona koji dobiješ kad kupiš nešto lomljivo.

понедељак, 01. октобар 2012.

ČAJRUM najt

Ako prerasteš obuću i odeću, ako prerasteš određene situacije i događaje, možeš li da prerasteš određene ljude?

Mnogo mi se ovo mota po glavi. Nekad sam hvatala sebe kako se u toku razgovora sa nekim samo iskljucim. Pa sam onda shvatila da to ume da bude nekulturno, i eliminisala taj fenomen. A sada poželim prosto da ga vratim. Da u toku razgovora sa određenim mozgovima prosto porastem toliko da kažem sama sebi:''Eeeej, ma daaaaaj!'' I da odem. Da odvojim par ljudi sa kojima mi je prijatno da popijem kafu, bez osude i ostalih zajebancija, prosto, da popijemo kafu. I mrzim neprijatne tišine. Znate ono kad se sa nekim dugo ne vidite, već je svako krenuo u nekom drugom pravcu, i onda se ponovo nađete. A teme presušile. A nekad ste bili prijatelji. A sada...pa čekaj, kao prijateljstvo je za ceo život? Ili traje dok me ne izbrišeš na fejsu? o.O

Ljudi vole do besvesti i sklapaju kvaziprijateljstva za ceo život, dele imaginarne probleme sa kvaziprijateljima, zajedno očajavaju za ''kintu'', ''cimaju'' se za posao i osuđuju one koji svoju kafu piju u kafiiću, jer je to ''luksuz'' koji oni ne mogu da priušte sebi. A onda odu lepo na jedno putovanje oko sveta, gube svoje skupe mobilne telefone, idu na koncerte, jer može im se. A sutra kukaju za 'leba. E, važi.

Prerasla sam izgleda, šta ću. Nekako mi sada lepše zvuči Milford čaj u Pabu dok pada kiša ili sneg od klošarenja i žickanja za pivo. Ali ne gledajte vi mene, snoba, ostanite andergraund, možda i pronađete sebe u supi. Žutoj, to se podrazumeva!

P.S. Nema mnogo veze sa temom, zapravo nema nikakve veze, ali večeras me oborio čaj od nane sa rumom, koga sam u naletu inspiracije nazvala ''ČAJRUM'', zvuči onako istočnjački, pa mi zanimljivo! Pa otud takav naziv posta. bezveze, a lepo sam htela da stavim naslov ''Glupi post''. Pf sad.