Читаоци

уторак, 24. децембар 2013.

Ako ово читате

Почела сам тако интензивно да пишем кратке приче. Па ево још једна:

       "Ако ово читате, вероватно сте нашли папир и ја сам већ умро. Онако, стварно умро. Мртав човек. Нисам се самоубио, нису ме убили јер немам непријатеља. Умро сам од глади. Ето, претпостављам да се глад само одужила и више нисам могао да издржим и умро сам.

Како сам доспео до тога да гладујем? Чини ми се да ће пре бити питање како сам доспео до тога да немам шта да једем, али објаснићу вам. Видите, најпре сам завршио факултет. Па сам мастерирао на истом. После факултета су ме одмах упослили, али се нисам запослио. Нисам примао конкретну плату, али сам радио све оно што су ми казали и са тим добио посебан статус. Постао сам АСИСТЕНТ, а звали су ме ПРОФЕСОРЕ. Није ми сметало што на столу имам само хлеба и саламе, хранио сам се погледима својих скоро па вршњака којима сам предавао, и за њих представљао нешто више. Нисам био било ко. Морали су да ми персирају.

Од ствари у ормару сам успео нешто да склопим и укомбинујем како бих почео да личим на свој друштвени статус. Од литературе коју сам годинама изучавао научио сам како треба да се понаша један човек од звања. Покупио сам манире од Камија, цитате од Кафке и незаобилазно стављање руке у џеп у фазону оног америчког глумца, знате већ. Салама на столу је полако кренула да се смањује све више и више и јесте ме то забринуло у тренутку, али тог истог момента је зазвонио телефон. То је био мој пријатељ, цењени академик и мој, сада већ, колега, који ме је позвао да будем његов гост на вечери поводом дебате коју организује. Одложила сам своју саламу за дане који предстоје и, мада је и сам позив на такав догађај био својеврсна духовна храна од које бих сигурно могао да живим неко време, упутих се тамо.

Али и то се завршило. Дани на факултету су текли, ја и даље нисам добио новац којим бих могао да купим конкретну храну, него сам трошио своју саламу и нешто мало оне духовне која ми је преостала од вечере код академика.

Статус на факултету је стагнирао, нових позива на друштвена дешавања нисам добијао јер нисам постао пуноправни колега још увек. Али некакав колега јесам. И то ме је одржавало. Оно : још само мало...

Саламе више нема. Парче хлеба, које је преостало, се брзо појело, јер друштвени статус, иако сам по себи духовна храна, не обезбеђује нови конкретни хлеб. Али пошто сада само то имам, морам да научим да живим од тога. Док не добијем прави, бели, чисти и својим рукама зарађени хлеб.

Неких сам дана преживљавао лако, неких једва. Оно када сам годину дана млађима од себе одржао мотивациони говор на једном од предавања и добио такав аплауз -  био сам сит. То су можда били најбољи дани.

Али онда је дошао дан који сам очекивао. Дан када ће ми или дати хлеб у руке, прави хлеб или када ће ми рећи једном за свагда довиђења.

У нашој земљи када постоји неки проблем, каже се да нема пара. Па су тако и мени казали. Нису могли да ме задрже јер нису могли да ме плате. Ја сам одбијао да одем, упркос томе што нећу имати плату, само да задржим статус. Али не, морао сам да одем. Отишао сам право кући. Кући у којој није било грејања, јер ми није ни било потребно. Имао сам оно што би ме грејало, а то није била топла соба. Сад немам ништа.  

Тамо није било хлеба. Саламе тек. Али то све изгледа мање важно пред чињеницом да нема статуса. Питање је хоћу ли моћи без тога да живим.

Живео сам тако дан, два, три, пет десет. Моји пријатељи нису више могли да ме гледају тако изгладнелог па су хтели да ми помогну. Па су ми налазили разне послове. Терали су ме да будем продавац на пумпи. Прихватио сам, не бих ли зарадио бар за хлеб. Али већ првог дана ми је дошао ученик коме сам предавао и наборана лица ме је упитао шта радим овде. Рекао сам да мењам пријатеља, слагао сам. Нисам хтео да прљам свој бивши статус и овиме оставио бар савршену слику о њему.

Отишао сам поново кући. Нисам имао обавеза, био сам апсолутно слободан. Без пара, празног желуца и празне душе. Трачак топлине била је слика онога што сам кратко био, тј. што сам могао да будем. Мислим да сам тако преживео пар дана. Онда ми је пало напамет да прошетам оближњим парком. Тамо волим да будем виђен. Ако ме ико ту види, нека каже: „Ево га професор“! Можда му на лицу пронађем нешто дивљења, па ми то буде храна за неко време.

Шетао сам тако парком. Нигде никог нисам видео. Почео је мрак да пада и сада сам само неки тамо човек који у танком пролетњем мантилу шета једне јесење вечери. Почело је да бива доста хладно. Извукао сам папир и оловку и почео да пишем своје живљење. Бивало је све топлије. Жустро сам исписивао странице и странице док се од сећања нисам потпуно загрејао. Толико је хладно да ми је на неки чудан начин све топлије. Загрејао сам се довољно. Спаковао сам папир у џеп и утонуо у сан, наслоњен на камени обод моста у парку. Само сам тако заспао. Знам да сам се смешкао. Пуне душе и загрејаног бића. Као да се све што ми је икад требало, само скупило и пронашло своје станиште у мени. А негде је некад на неком факултету се неки студент  задовољно руковао са професором, захваљујући му на част који му је овај пружио позвавши га да му буде сарадник. 


А папир сте вероватно пронашли у џепу. Ипак то боље ви знате. "