Ako ste osoba 18+, ljuta na sistem i iz zvučnika vam u poslednje vreme piči samo Dubioza - prava ste ciljana grupa mog beloved posta. Ako imate ispod 18 godina, birajte hoćete li živeti i dalje ne razmišljajući o egzistencijalim pitanjima ili ćete ipak pročitati i usuditi se na opštu (be)svest. Upozorenje je to da post NE sadrži aplauze i govori o tome da nekad život i nije super.
Kako je to kad vam se život okrene za 360 stepeni a da se zaravo ništa drastično nije promenilo? U tome i jeste problem, što se ništa ne menja. Samo se probudite jednog dana i shvatite da živite u kolotečini. I plus nemate para. Ali to nije vredno pomena.
Oduvek sam bila jedna od onih osoba koje smatraju da je ispod nivoa pričati o novcu. I nemojte misliti da ću to i sada da uradim - neću, nikad nije dovoljno vredan da se o njemu razgovara i polemiše. Nikad ga nema dovoljno i što bi o tome neprestano i neprestano tupili.
Stvar je u nečemu drugom. U poslu. U zaposlenosti. U potrošnji vremena na kvalitetan način. Razmišljam, ako to imate, onda i novac prosto sam dođe, ne treba on biti neki okidač. Ali šta ako sve ono što radite i volite da radite i pronalazite se u tome stoji na klimavim nogama? Sa strane što vas ne plaćaju ili jako malo plaćaju za to, vrlo postoji mogućnost da sve to odjednom nestane i da se samo jednog dana probudite i nemate apsolutno nikakvih obaveza tog dana. Možete satima da pijete kafu, da se družite sa svojim nezaposlenim prijateljima, da radite gomilu beznačajnih i besmislenih stvari poput branja višanja ili zalivanja trave, a da ste svesni da je to jedino što ćete uraditi toga dana. Jedina crta koja će biti povučena.
Nije strašno nemati para. Strašno je biti nezaposlen. Ili besposlen, nazovite kako želite.
Danas sam imala redovno javljanje birou. Drugo po redu i najverovatnije poslednje na koje ću otići. Ne volim kada stvari nemaju svrhu a da ih ja poklanjam vreme. I sad, daleko od toga da sam mišljenja da oni treba da mi nađu posao a ja da kuliram i visim po kafićima - ne, ali koja je poenta da ih uopšte posećujem ako znam da mi neće naći ništa a pritom da ni ne očekujem da mi nađu nešto? Apsurd!
I sve bi se dobro završilo tamo, progutala bih svoju građansku ili kakvu god dužnost da imam prema birou i verovatno bih došla tamo sledeći put da žena koja tamo nije radila nije htela da uzme moj papir profesionalne orjentacije koji sam zaboravila da predam pri prvom viđanju! To vam je onaj papir gde pišete za šta ste sve sposobni i kakve kvalifikacije imate. Logički posmatrano, to je nešto što će ljudima koji imaju stolice na točkićima da vrlo znači kada se pojavi određeno slobodno mesto za određene ljude. Jer, budimo iskreni, previše je glupo očekivati da pamte svakog ponaosob, a i nije im to u okviru posla i naravno radnog vremena! Svašta! Tako da na moje predavanje papira, žena mirno odgovori: "TO NIJE BITNO VIŠE" VIŠE?! A kada će postati bitno, ne razumem? Kome će postati bitno? Da li će, uopšte?
Pa sam joj, pristojno povišenim glasom (eufemizam za "drala sam se"), rekla da to nije u redu, da bar ako znamo da ne možemo da nađemo posao, ne mora ni država da nam staje na isti taj žulj i da je savršeno boli dupe za to. Bitno je da se ona namestila, a to što žulj boli, čiji god da je, nema veze.
Ne da ne daju nikakve šanse ili bar nade za nešto, pa da ti bar dođe lepo kad ih slušaš, makar i mislio:"Okle inspiracija za ovoliko jedenje govana?", nego prosto prihvataju "sudbu zlu" i pribegavaju najsigurnijoj i najbližoj istini rečenicu: NIJE BITNO!
Izletela sam rezignirano i rekla sama za sebe da više nikad neću tamo da ih dođem i ostavila ih da troše uzalud hemijske na ponovljena javljanja drugih uzornih građana. Vazduh što troše na štetu je same države. Ali ni toga nisu svesni. Opet apsurd, boy, oh boy.
To što sam se drala policijskom autu koji mi je u raskrsnici uleteo iako sam imala prvenstvo prolaza, to je sasvim druga priča.
I sve se zbiva pre 10.10 jednog četvrtka ujutru, jutro posle kiše i praznik Spasovdan. I u crkvi sam bila.
Završila bih po uzoru na starog dobrog Čehova: CVRKUT PTICA U VRTU.
Kako je to kad vam se život okrene za 360 stepeni a da se zaravo ništa drastično nije promenilo? U tome i jeste problem, što se ništa ne menja. Samo se probudite jednog dana i shvatite da živite u kolotečini. I plus nemate para. Ali to nije vredno pomena.
Oduvek sam bila jedna od onih osoba koje smatraju da je ispod nivoa pričati o novcu. I nemojte misliti da ću to i sada da uradim - neću, nikad nije dovoljno vredan da se o njemu razgovara i polemiše. Nikad ga nema dovoljno i što bi o tome neprestano i neprestano tupili.
Stvar je u nečemu drugom. U poslu. U zaposlenosti. U potrošnji vremena na kvalitetan način. Razmišljam, ako to imate, onda i novac prosto sam dođe, ne treba on biti neki okidač. Ali šta ako sve ono što radite i volite da radite i pronalazite se u tome stoji na klimavim nogama? Sa strane što vas ne plaćaju ili jako malo plaćaju za to, vrlo postoji mogućnost da sve to odjednom nestane i da se samo jednog dana probudite i nemate apsolutno nikakvih obaveza tog dana. Možete satima da pijete kafu, da se družite sa svojim nezaposlenim prijateljima, da radite gomilu beznačajnih i besmislenih stvari poput branja višanja ili zalivanja trave, a da ste svesni da je to jedino što ćete uraditi toga dana. Jedina crta koja će biti povučena.
Nije strašno nemati para. Strašno je biti nezaposlen. Ili besposlen, nazovite kako želite.
Danas sam imala redovno javljanje birou. Drugo po redu i najverovatnije poslednje na koje ću otići. Ne volim kada stvari nemaju svrhu a da ih ja poklanjam vreme. I sad, daleko od toga da sam mišljenja da oni treba da mi nađu posao a ja da kuliram i visim po kafićima - ne, ali koja je poenta da ih uopšte posećujem ako znam da mi neće naći ništa a pritom da ni ne očekujem da mi nađu nešto? Apsurd!
I sve bi se dobro završilo tamo, progutala bih svoju građansku ili kakvu god dužnost da imam prema birou i verovatno bih došla tamo sledeći put da žena koja tamo nije radila nije htela da uzme moj papir profesionalne orjentacije koji sam zaboravila da predam pri prvom viđanju! To vam je onaj papir gde pišete za šta ste sve sposobni i kakve kvalifikacije imate. Logički posmatrano, to je nešto što će ljudima koji imaju stolice na točkićima da vrlo znači kada se pojavi određeno slobodno mesto za određene ljude. Jer, budimo iskreni, previše je glupo očekivati da pamte svakog ponaosob, a i nije im to u okviru posla i naravno radnog vremena! Svašta! Tako da na moje predavanje papira, žena mirno odgovori: "TO NIJE BITNO VIŠE" VIŠE?! A kada će postati bitno, ne razumem? Kome će postati bitno? Da li će, uopšte?
Pa sam joj, pristojno povišenim glasom (eufemizam za "drala sam se"), rekla da to nije u redu, da bar ako znamo da ne možemo da nađemo posao, ne mora ni država da nam staje na isti taj žulj i da je savršeno boli dupe za to. Bitno je da se ona namestila, a to što žulj boli, čiji god da je, nema veze.
Ne da ne daju nikakve šanse ili bar nade za nešto, pa da ti bar dođe lepo kad ih slušaš, makar i mislio:"Okle inspiracija za ovoliko jedenje govana?", nego prosto prihvataju "sudbu zlu" i pribegavaju najsigurnijoj i najbližoj istini rečenicu: NIJE BITNO!
Izletela sam rezignirano i rekla sama za sebe da više nikad neću tamo da ih dođem i ostavila ih da troše uzalud hemijske na ponovljena javljanja drugih uzornih građana. Vazduh što troše na štetu je same države. Ali ni toga nisu svesni. Opet apsurd, boy, oh boy.
I sve se zbiva pre 10.10 jednog četvrtka ujutru, jutro posle kiše i praznik Spasovdan. I u crkvi sam bila.
Završila bih po uzoru na starog dobrog Čehova: CVRKUT PTICA U VRTU.