Читаоци

четвртак, 10. октобар 2013.

Sva će priroda obući belo

Sebično pokušavam da zgrabim ove poslednje dane ovog miholjskog leta koje nas poseti koji dan izašavši u dvorište. Naizgled toplo, beli oblaci, mačka koja zadovoljno stoji na jednoj klompi, mojoj klompi. Pored mene Milford čaj, onaj divni ukus narandže i ruma, ona kutija sa onom magičnom etiketom na kojoj mislim da je prikazan Beč u zimu. Čaj koji ima miris vunenog džempera neke bebi boje, sneg je napolju, oseća se na Leonarda Koena, na Darka Rundeka koji naglašava da je vani opet zima... Čaj kao nešto što predstoji, lagana dukserica na meni kao nešto što trenutno biva i prsti koji svrbe i žude za nekim budućim slovima sve tražeći nove naslove za neke nove budućeispisane priče, pesme, redove, stihove. 

Ja jesam zimsko dete, volim tu divnu čisto belu smirenost, čajeve, labela koja mirišu, ogromne šalove,crtać "Anabelina želja" i maraton filmova "Sam u kući" kao i neprevaziđeni klasik "It's a wonderfull life". Pa onda  priljubljenost uz prozor dok pada sneg i sve to tako liči na naslov jedne pesme Dušana Vasiljeva. Da, mislila sam da je to. I jeste još uvek, donekle. Ali ima dosta i u tome da sam svake zime pretrpana toliko svakakvim poslovima da čak prošle godine nisam stigla ni jelku da okitim, a kamoli da uživam u čarolijama. Radoholik. Radoholik tokom cele godine ali me sve izgleda stigne baš zimi. I kad pogledam, sve najdivnije mi se zimi dešava: najviše putujem, diplomiram, upišem master, krenem da volontiram itd. Ali kako kreće nova školska godina, tako je i svojevrsna prekretnica, pa je pitanje gde ću biti i šta ću raditi ove zime i, možda najbitnije, da li ću voleti ono što ću raditi ako uopšte i budem radila. Ne znam i to mi šalje određenu dozu neizvesnosti, one čudne jeze i nepreglednosti dok gledam put Nove godine. Ne volim da planiram, ali volim da znam da me dobre stvari očekuju. Mislim da je to ok. Ostavlja dozu avanturizma, uvek postoji nešto nepredvidivo ali to je put kojim ću sa zadovoljstvom tabanati. 

Nema veze. Da ne bih mislila o tome, ostavljam otvorene mogućnosti, otvorene puteve i otvorena vrata da uđe malo ovaj lep dan, jer ih neće biti još mnogo. I vreme je da uđem u kuću, počinje da biva hladno. Čaj je lepo predvideo izgleda. A i on kreće da se hladi.

4 коментара:

  1. Ti si jedna jako romanticna dusa.Ja iskreno najvise volim ljeto i sunce,zima i jesen su mi manje dragi radi kisa i onih uzasnih bljuzgavica.Ali kada je snijeg onako bijel i dovoljno dubok volim se prepustit zimskim radostima.Sto se tice onog sto ti buducnost nosi,smatram da je bitno biti optimista i nadati se najboljem.Ja ti zelim da nadjes posao koji ces voljeti i da se sto prije uputis u nove avanturu koje toliko prizeljkujes.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti na ovako iskrenom komentaru. Ja...pa ne znam, nikad nisam mislila da sam sad neki romantik, ali izgleda da se najbolje pokazuje u pisanijama kako razmisljas. :) Sto se posla tice, treba optimisticno gledati ali treba i realno razmatrati mogucnosti. A sto se tice zime, svako godisnje doba ima svojih prednosti, u principu volim svako, ali zima mi je nekako najdivnija bas zbog tih zimskih svastarija. Mada ni leto, more, sunce i gitare nisu za odbaciti, naravno! :)

      Избриши
  2. Vidiš, a tetka ti je potpuno ljetni tip. Valjda zato što imam tu sreću da živim na moru.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. A šta znam meni leto ume da bude zamorno. Leto na asfaltu nikako ne može da bude jednako lepo kao leto na moru. Samo zato. Stoji da sam više zimski tip, sneg volim više nego išta, ali ni hladno crno pivo uz gitaru mi nije strano leti! :)

      Избриши