Opet pravim novogodišnje odluke za ovo leto. I praviću. Odluke, ne planove. Ne valja kad praviš planove, ali je lepo kad imaš nešto u vidu šta ćeš da radiš. Ja sam odlučila da ovog leta idem na koncerte kao nenormalna, već sam uzela karte za Arsenal fest i za Nišvil. A na Arsenalu... samo da se raspadneš! Goblini, Hladno pivo, Babe, KKN, Smak, Dubioza, pa tačno neću tri dana da se treznim. I super društvance ide, možda i kampujemo i, iako nikad nisam kampovala, mislim da će biti kul. Opet poznajem ljude po Kragujevcu koji bi mogli tuš da mi ustupe, pa mislim da mi onda kamp neće teško pasti.
Odlučila sam da sviram, sviram, sviram. Pošto sviram gitaru i prošlog leta sam svirala i pevala u jednom kafiću, sada ove godine proširujem ekipu - Savo na drugoj gitari i Miško na kahonu i ukulelama.
Generalno, volim da sam okružena ljudima. Volim da mi se stalno nešto dešava. Volim da sam u pokretu i da na brzinu jedem i posle dugog i napornog dana sednem sa nekim i da popijem kafu, da se razvlačim satima sa tom jednom jer nikako ne volim da na brzinu pijem kafu.
Volim i da pišem. Kako blog tako i ovako, neobavezno. rešavam se već duže vreme da krenem da pišem roman, imam ideju, imam uslove, sve olovke su mi naoštrene, ali fali nešto. Imam neku blokadu. Zato sam i blogić zapostavila malo. Sve se kao uhvatim da pišem i onda shvatim da prosto ne znam o čemu bih, ili kako bih i onda lepo log out i ćao. A to nije dobro. Nekad papir trpi sve, u mom slučaju tastatura. I dobro je imati kontinuitet u svemu. I u pisanju, naravno. Sada spremam drugu zbirku pesama, trebalo bi što pre da izađe, a ja nemam dovoljan materijal. A ne volim da silim, da pišem radi pisanja, samo da bih popunila rupe. Jer znam da, ako tako uradim, ona gotova knjiga koju budem držala u rukama, neće biti moja. znaću da donekle to nisam ja. I biće mi krivo, bilo da ispadne dobro ili ne.
Nikad nisam volela da u svoju sobu unosim stvari koje mi ne znače ništa. Svaka stvar koja je uneta, bio to kamen ili pampur od flaše vina, imala je neko značenje, podsećala me je na nešto. Pa ako to važi za sobu, što ne bi važilo za knjigu?
Otvorila sam i tviter. Ne znam koliko je to pametno. Još ne kapiram suštinu i nemam stalno potrebu za izbacivanjem nekih statusa, tvitova, šta li već. Ali imam super kreativno ime i stavila sam lepu sličicu, a pošto sam ja esteta, to mi je za početak dovoljno.
Sinoć sam ponovo igrala predstavu u jagodini. Prosečna predstava. Prosečan dan. Osim što sam piškila sam zvezdom granda u kupatilu.
Otkriću vam jednu tajnu. Piškenje sa zvezdom granda u veceu centra za kulturu nije ni približno zanimljivo kao piškenje sa zvezdom kursadžija. Horor, života mi. Kad je sav kvazikulturan svet krenuo da se skuplja u centru za kulturu gde se nekada okupljala fina bagra - ja nemam šta više da dodam iza ove crtice.
Otkud revolucionarni post za naslov? Pa eto, svaki dan treba da bude neka mala revolucija. Nekada u smislu organizovanja leta, a nekada u smislu ćišćenja i sređivanja sobe. Ili sebe. Ja ću izabrati neku sredinu te revolucije. Idem da namestim krevet.
Odlučila sam da sviram, sviram, sviram. Pošto sviram gitaru i prošlog leta sam svirala i pevala u jednom kafiću, sada ove godine proširujem ekipu - Savo na drugoj gitari i Miško na kahonu i ukulelama.
Generalno, volim da sam okružena ljudima. Volim da mi se stalno nešto dešava. Volim da sam u pokretu i da na brzinu jedem i posle dugog i napornog dana sednem sa nekim i da popijem kafu, da se razvlačim satima sa tom jednom jer nikako ne volim da na brzinu pijem kafu.
Volim i da pišem. Kako blog tako i ovako, neobavezno. rešavam se već duže vreme da krenem da pišem roman, imam ideju, imam uslove, sve olovke su mi naoštrene, ali fali nešto. Imam neku blokadu. Zato sam i blogić zapostavila malo. Sve se kao uhvatim da pišem i onda shvatim da prosto ne znam o čemu bih, ili kako bih i onda lepo log out i ćao. A to nije dobro. Nekad papir trpi sve, u mom slučaju tastatura. I dobro je imati kontinuitet u svemu. I u pisanju, naravno. Sada spremam drugu zbirku pesama, trebalo bi što pre da izađe, a ja nemam dovoljan materijal. A ne volim da silim, da pišem radi pisanja, samo da bih popunila rupe. Jer znam da, ako tako uradim, ona gotova knjiga koju budem držala u rukama, neće biti moja. znaću da donekle to nisam ja. I biće mi krivo, bilo da ispadne dobro ili ne.
Nikad nisam volela da u svoju sobu unosim stvari koje mi ne znače ništa. Svaka stvar koja je uneta, bio to kamen ili pampur od flaše vina, imala je neko značenje, podsećala me je na nešto. Pa ako to važi za sobu, što ne bi važilo za knjigu?
Otvorila sam i tviter. Ne znam koliko je to pametno. Još ne kapiram suštinu i nemam stalno potrebu za izbacivanjem nekih statusa, tvitova, šta li već. Ali imam super kreativno ime i stavila sam lepu sličicu, a pošto sam ja esteta, to mi je za početak dovoljno.
Sinoć sam ponovo igrala predstavu u jagodini. Prosečna predstava. Prosečan dan. Osim što sam piškila sam zvezdom granda u kupatilu.
Otkriću vam jednu tajnu. Piškenje sa zvezdom granda u veceu centra za kulturu nije ni približno zanimljivo kao piškenje sa zvezdom kursadžija. Horor, života mi. Kad je sav kvazikulturan svet krenuo da se skuplja u centru za kulturu gde se nekada okupljala fina bagra - ja nemam šta više da dodam iza ove crtice.
Otkud revolucionarni post za naslov? Pa eto, svaki dan treba da bude neka mala revolucija. Nekada u smislu organizovanja leta, a nekada u smislu ćišćenja i sređivanja sobe. Ili sebe. Ja ću izabrati neku sredinu te revolucije. Idem da namestim krevet.