Читаоци

уторак, 29. јул 2014.

U imeniku pod A.

Meni se sad ne piše neka pesma duga
pa da ti vratim stihove dužinom
da mi je sada samo ona tvoja ruka
da je kao slučajno dotaknem, pa osetim da zatreperiš
nasmešim se, pa se onda spojim s večernjom tminom

Ja i nemam neke velike reči poput
astronomsko, inicijalno, anonimno, krasno
iako znam, osećam, ali ne umem
da kažem - zato se samo smešim, a vrisnula bih glasno

Prosta mi je ova rima. I sad se stidim sebe. Postideh se,
i od stida više nemam daha. Kradem od Onjegina,
bežim od prostote, samo da je ruski, samo da je veliko, samo nek je
REČ -impozantna kao kakva građevina: "U bestidnosti nagote..."

A tako je malo. I znam. Ništa ne rekoh, samo olovku da zarežem moram
dok rima u glavi zvoni mi prosta sva
jer još mi se piše, još imam da ništa ne kažem
a tek je po ponoći jedan i dvadeset dva.



                                                                                                   Marija M.