Читаоци

понедељак, 30. јул 2012.

Svi smo mi pomalo Glembajevi

Pa jesmo. Samo je sve manje gospode. Samo pogledajte oko sebe, u svojim prijateljima, u familiji, u ljudima od kojih kupujete hleb i cigarete. Glembajevština cveta. Ne da se videti odmah, morate ući malo u srž, morate upoznati materiju (da ne kažem patologiju). Ona svakodnevno hoda ulicama, pije ono što vi pijete, ima probleme koje vi imate i ponekad je ono što ste i VI. U damama ćete često prepoznati Barunicu Kasteli.  Ona je tu, izgleda besprekorno, kao da je ispala iz reklame za prašak. Savršena i boli je ne bole. Boli bole one oko nje, ne i nju. Ona ide ''sama'' na letovanje, ona je ''nezavisna'' u svom životu, ona nema stege i ništa je ne muči. A oko nje je čitav zaplet. I ona naravno ''ne zna ništa o tome''. Jadna.

Pube takođe viđate. Obično se motaju kao mačori oko matorih Glembaja, kojih takođe ima podosta, i čekaju svoj deo. Novac igra veliku ulogu u njihovom životu. Oni su sporedni, ali jako bitni likovi. Dinamični motivi.

Takođe srećemo Silberbrandte. E, oni su mi možda i najdraži. Ljudi, kojima je moral najbitniji i kojima je vrlo žao što isti ne poseduju. Stalno daju savete, uvek su tu da pruže podršku i koji najčešće imaju ime Boga u ustima i nikad u svesti. Oni su uglavnom ljudi sa kojima ''sama'' Barunica Kasteli ide na letovanje i živi svoj nezavistan život. Ali to je sve nezvanično i verovatno da nije ni istina. Hajde, molim vas, čisto raspredanje  laži o uspešnoj poslovnoj ženi i izuzetno visokomoralnoj i greha-oslobođenoj osobi!

I naravno, Leonea svuda, pa i u  meni. Šta ćete, svi mi grešimo. Kaže Leone: ''Mjesto da sam matematičar-ja slikam. Sa tim raskolom u sebi, šta mogu postići više od diletantizma?'' 

Raskola u svima nama koji smo slikari a matematiku volimo (ovo je žešća metafora jer ja matematiku nikad nisam volela). Ali kapirate poentu. Pronađite se i zamenite reči. Lako je. Blago vama koji to ne posedujete. Koji se svakog jutra budite i rado ustajete. Rado pijete svoju prvu jutarnju kafu znajući da će vam dan biti sjajan. Pa i ako ne bude, bar ste tog dana bili matematičari. I bićete i sutra. I prekosutra. Možda bolji, možda lošiji. Ali bitno je da ste matematičari.

A teško vama fariseji, licemeri koji svakoga dana morate uvežbavati svoj savršeni osmeh. I nemojte da vas lažu-nije loše lažno se smejati! Samo lepo uvežbajte i nikako ne može da bude loše. Pa mic po mic i navići ćete se na činjenicu da biti slikar i nije tako loše. Daleko ste od matematičara, ali dobro je i tako, ne daj Bože da ste možda nekim slučajem...glumci recimo. Uuuuh, to nikako ne biste hteli. Zato glavu gore, Glembajevi, samo polako. Pronađite nešto u toj glembajevskoj kući i divite mu se. Ima ga, sigurno.

Glembajeve zapravo ne morate mnogo tražiti i ulaziti u srž-samo se okrenite oko sebe ili jednostavno pogledajte u ogledalo.Samo je bitno koji su matematičari, a koji slikari. I eto, znala sam da ću do kraja ovog pisanija izvući poentu da smo zapravo svi MI i svi Vi Glembajevi.

 I naravno, znala sam da ću doći do istog pitanja: što li ja pišem ovo kad ja pisac nisam? Što glumim te osmehe kad glumica nisam? I sa tim raskolom u sebi, šta mogu postići više od diletantizma?



понедељак, 16. јул 2012.

Nebuloza ili svesni apsurd: Lisice

Kažu mi drugarice da previše gledam serije. Da se vežem. Da previše pričam, whatever. Ali postoji jedna serija o kojoj ja vrlo često volim da potegnem priču a one to tako ne vole. Pa da, već vam stoji u naslovu. Sećate se serije koja datira iz 2002. godine, vremena kada se još uvek osećao miris devedesetih, loša moda i bleda šminka sa obavezno uokvirenim usnama? Priča o četiri devojke koje su u potrazi za ljubavlju. Ili ono što liči na ljubav. Ili seks. Ili uopšte imanje seksa(Nada, koja je nevina u početku serije). Neki su seriju upoređivali sa lošom i bledom kopijom svima nam i previše poznate serije Seks i grad. Ja, lično, ne nalazim sličnosti, osim magičnog broja 4. I vrlo često upadnem u sledeći razgovor: kako meni, koja se bavim glumom, može da se svidi ova serija? Loša gluma kulminira, tekst i nije neki i NIŠTA SE NE DEŠAVA! Što se glume tiče, pa hm, jeste da se gleda, ali nije toliko ''Milica Milša'' katastrofalno. Rečenice koje izgovaraju likovi se na toliko načina mogu tumačiti i svaki put kad gledam seriju, pronaći ću neki novi bezizlaz. Ma koliko te rečenice bile loše odglumljene. Svašta. E sad, ne želim ja da branim seriju, taman posla, svi mi imamo neki ukus ili bar iščašeni ugao ukusa, svima nam se nešto svidi a nešto ne. Nego lepo da se ogradim i da pokušam da objasnim zašto je tako često gledam i zašto volim da mi sa njom počne dan.

 Jeste li nekada gledali film o devojci koja šeta gradom, gazi barice, ispija kafe u kafićima, ima svoje prijatelje, toster i probleme? Koja može da bude bilo ko od nas, pored nas, a opet ne mora da bude niko sem toga što je? I da na kraju ostane upravo to-devojka koja prolazi nekim gradom i na kraju-ode. Ja recimo volim te priče, privlači me to. To sam pronašla kod ovih devojaka. Želja za upadanjem u kolotečinu i istovremeno bežanje od iste jer si prosto previše kul da bi upao u to. Neizostavno nedešavanje ničega jer, hej, svakodnevno nam se dešava da nam se apsolutno ništa ne desi. I ti dani umeju da budu lepi. Tada obično pričamo o svakodnevnim dešavanjima, ispijamo kafu i slušamo Billie Holiday. Da, Billie! Ona se dosta čuje u filmu. Upućuje na usamljenost, blagu glavobolju, dim u prigušeno svetlo. U kafiću, u stanju duha, svesti, svejedno. Crno-beli filmovi koje gleda Mima, glavna junakinja, su najpre dobro odabrani, a samim tim nadograđuju njen lik i tako joj malo više ulazimo u srž. Nepopravljivi je romantik, ima svog Damira, ''Dzordza Bejlija''(koga će verovatno voleti do smrti), u koga veruje i kome se uvek vraća. Neću da pričam o njemu(njega tumači mladjani Kičić), on je frajer sam po sebi, ostaje tru sa svojim psihozama i iščašenom ljubavlju koju oseća prema njoj. I ono što možda najviše cenim-UNHAPPY END! Ko je bolesno gledao seriju iznova i iznova, može da primeti da serija počinje i završava se istom rečenicom:''Šta je Sofija, tražiš dečka? Tražim ga i ja, pa ne kukam''. I tu ja nabacim onaj blagi osmeh jer znam.

Verovatno ću još razlagati teorije o seriji, ali sad mi se neviđeno spava. Verovatno ću pomenuti i slike koje se pojavljuju kao slike Andreja, koga tumači Boris Milivojević, a ja do dan-danas nisam saznala ko je real artist. Ali drugom prilikom. I verovatno će biti reči o neverovatnoj kuljnoći lika i dela Gordana nam Kičića, jer je ovo jedna od boljih mu uloga.












Ovako bih samo završila sa omiljenim frazama iz serije, kao npr.
-''Pa ja bih te kresnula. Da te demistifikujem''. Mima
-''Pali, mangupe, u tome si najbolji''. Mima
-''Je l' te bolela ta vakcina?'' Žika, i ubedljivo najgenijalniji i istovremeno najgluplji upad na svetu! :)
-''Šta je, Sofija, tražiš dečka? tražim ga i ja, pa ne kukam.'' Mima, i već gorepomenuto


-''I to sa kim, sa Stefanijom! Sa musavom Stefanijom! Sa TRUDNOM, musavom Stefanijom!'' Mima
-''Andrej, šutnuću te tako jako, da ćeš mnogo da plačeš'' i moja omiljena!

Preporuka: Pronadjite seriju i dajte joj još jednu šansu. Obavezno se lepo namestite dok gledate. Imajte pri ruci nešto slatko. Udjite u kafić Fox i pogledajte ko se sve nalazi na zidovima. Pronađite sebe u žutoj supi. 

понедељак, 02. јул 2012.

Zašto glumci nikad ne kažu kako je dobro biti glumac?

Pa stvarno, zašto? Od većine glumaca ćete čuti kako je to ''gadna rabota'' i kako se ne'š  'leba najesti od toga. dobro, tu su u pravu, 'leba mnogo i nema, ali ima vina, aplauza, smeha, suza, ljudi, polomljenih rekvizita i uvek neka premijera. Zašto uvek postoje odgovaranja mladih ljudi da se time ne bave primarno već da im to bude neka vrsta hobija? Može i tako, ali osetiti radost ustajanja rano izjutra, ispijanja prve kafe upravo na daskama jer je toliko rano da prosto niste imali srca da ustanete još ranije i spravite sebi kafu, pa ste istu morali popiti tek na daskama-prosto je nemerljivo! Sve ima svoje, ali hajd' da nam neki glumci govore o radu i stvaranju jedne predstave i njenom procesu. Uvek sam govorila da je to zapravo umetnost a ono što se odigra na sceni, što publika vid, je čist nusprodukt, dezinfikovano, očišćeno i sredjeno. Ali da biste razumeli to konačno, morate znati proces njegovog nastajanja, kroz šta je sve prošlo, šta je sve trebalo da bude a ipak nije pa je na kraju ipak postalo to što jeste i upravo takvo kakvo jeste. Kao glumac morate poznavati svaki rekvizit, njegovu priču i istoriju, njegovu slabu tačku iliti kako ga nikako ne smete tretirati. Morate mu znati mesto jer on samo tu ume da stoji. Morate imati bezbroj crta i tačno izbrojenih koraka, uvežbanih do savršenstva. Morate poznavati svoje daske, legnite najbolje na njih. Tako ćete najbolje osetiti težinu lika koga tumačite. I naravno, morate poznavati svoje kolege. Oni su bitni i svako je individua za sebe, svako stvara umetnost na svoj način. Spajanjem više takvih umetnosti dobijate ono najčistije u svom obliku-pozorišnu predstavu. Kao glumcu, date su vam odrešene ruke da stvarate, isprobavate, pravite od zamišljene gline svoj lik koji ćete kalupiti u svoj prostor. Možete raditi šta želite, isprobavati razne osobine, stanja, raspoloženja. Možete biti svako. Morate biti neko. Probajte da se setite ko ste.

Neću završiti ovo klasičnim hepiendom. Gluma jeste nešto najlepše. Budite glumci, ako umete. Lako je. ''Teška gluma...samo ko ne zna'' -Branko Pleša.

Nešto kao P.S.  Kada toliko duboko zadješ u igru, zaboraviš koliko je sati, zaboraviš da te mama zove jer je zaista kasno i sva su deca već u kućama. Ti si ostala napolju. To je tvoja igra. Tvoj ručak od blata, tvoj imaginarni muž i imaginarni problemi.

Zato.

Jer se zaljubiš u igru.

Zaboraviš na mamu.

Jer je najukusniji ručak od blata.