Читаоци

понедељак, 20. мај 2013.

''To bre veliko selo, ima i levo i desno''

Vozimo se ka tom mestu. U našem autu je upravnik, Branka, glavni glumac i ja. Na radiju razgovor o manžetnama iz pedesetih. Ne baš nešto što me interesuje, a nepristojno je da stavljam slušalice ili izvadim knjigu jer se, s vremena na vreme, okrene razgovor i na nas ljude koji sedimo pozadi. Gledam kroz prozor ovu našu lepu Srbijicu majku i pitam se u kakav pičkojevac idem večeras da igram. Selo je stvarno seeeelo, a opština kojoj pripada je još gore dupe Srbije, pa sam stvarno spremna na sve. Dok se vozimo, razmišljam o poslu koji sam završila tog dana. Izmenjala silne neke prevoze, trčkarala tako iz grada u grad, presvlačila se, držala predavanja studentima i na kraju dolazim u pozorište i treba predstavu da igram. A nešto mi se i ne igra. Nešto nemam neki elan, ne golica me ništa u stomaku. Osećam se kao da se vozim po krivudavim puteljcima Srbije i slušam o manžetnama iz pedesetih. Hm.
Stižemo tamo. Doček uz osmeh, pozdravljanje. Kapiram da se svi znaju sa ekipom jedino sam ja ovde ona koja treba da kaže kako se zove. Ok. Smeškam se i gledam gde je wc.
Ljubaznost, kafa, piće, sve onako kako red nalaže i posle toga dođe red da se ode na scenu. Volim ja to sve da isproveravam, da vidim gde mi je rekvizita, šta mi gde stoji, da nije nešto zaboravljeno, pre nego što krenem da ulazim u garderobu, šminku, lik.
Kad sam ušla - majko moja, eto mojih usta do poda! Scena skroz pristojna, ima sve što treba da ima. Garderoba mala, oskudna, ali sasvim zadovoljavajuća. A sramota me je da kažem šta sam očekivala, obzirom na kakvim sam se livadama presvlačila i na kakvim improvizovanim BINAMA igrala! Kroz glavu mi prolazi moj grad, moj lepi, zeleni mali grad koji pozorište i pozorišni život nema već tačno čitavu deceniju i na tu pomisao mi je zaigrao bubreg. Pa svaka čast ljudima! A inače, pošto se ja žešće nisam raspitala gde idem i gde igram, ispostavilo je da je naša predstava deo manifestacije koja ove godine obeležava 18. godina. EEeeeeej! Što znači da se ja večeras takmičim! Pored sveg onog umora, letargije, sivila, ja se prebacim u jedno apsolutno suprotno stanje - odlučim da večeras odigram za medalju! I još kad sam izašla na scenu i videla da ljudi bukvalno stoje jer nema mesta, tek tada me je poneo adrenalin. Publika reaguje, smeje se, aplaudira, a moram da priznam da na mene to jako motivaciono deluje. I tako razbijemo veče.
Posle predstave, bis, pa još jedan, pa još jedan, pa intervju i koktel sa švedskim stolom. Ljudi mi prilaze, svideo im se moj lik. I to je bre lepo! Prija i motiviše. Ja zadovoljna, srećna, prilazim onom stolu, uzimam tanjirić i kao hajd' da pojedem nešto. Sve vreme jedem malo one slaniše, jer u principu malo jedem. I taman kad sam uzela dva parčeta torte u želji da probam obe vrste koje su bile poslužene, jer slatkišima ne odolevam, prilazi mi lik u odelu. Kapiram da je neki zvaničnik i da odelo nije jeftino. Upoznajem se sa njim i budem u pravu - neki direktor nečega, nema više od 35 po mojoj slobodnoj proceni. Lik mi čestita na ulozi, upoznamo se i to, i kad skontam da mu priča prelazi u neki blagi flert, sledi moja epohalna izjava: ''Ja posle predstave mogu da jedem kao što neko može da pije''. Sva sreća pa se nasmejao, a ja bila mrtva ozbiljna. Dade mi svoju vizitku i ode.
Lepo veče. Zadovoljna uđoh u auto sa željom da mi se slože misli, koske i da ovog puta slušamo nešto normalnije na radiju. Misli su mi bile upućene na teget svetlucavo ispred mene, kosti se još više istruckale i na kraju, kad sam stigla kući, konačno dobile svoj zasluženi krevet, a na radiju razgovor sa slušaocima o tome koliko se vaši peškiri slažu sa vašom ličnošću.
I onda nakon par dana saznam da je moja predstava dobila nagradu kao najbolja po mišljenju publike a da su moj i lik istakli kao najzanimljiviji. Molim lepo, dođite i vi kod nas! 

2 коментара: