Читаоци

петак, 15. јул 2016.

Leti pozorišta spavaju. Leti pozorišta spavaju?

Nešto nikako ne mogu da se nateram da sednem da napišem post. Osećam kao da imam toliko toga da kažem, ali ovih dana mi se nešto ništa ne uobličava u reči. Ostaje u vazduhu kao ideja i lebdi iznad mene, a ja to osećam kao onaj tupi bol u želucu onda kad prepiješ kafe. Leto je, vreme za kuliranje. Meni je pozorišna sezona do oktobra na stendbaju, mada se nešto nadam da će radovi na novoj predstavi krenuti već u avgustu, te jedva čekam onaj veliki sto oko koga su poređani ljudi sa tekstovima, cigaretama i kafama ispred sebe, ispitivački i pomalo skeptično sagledavajući oko sebe i ispred sebe. Ponekad i pored sebe. Ali i u nedostatku pozorišta - pozorište. Letnja izvođenja, čiji i nisam nešto najveći fan, ali su zanimljiva na svoj način. I nekako ih više doživljavam kao izvedbe koje mi održavaju mojo, da ne zarđam do nove sezone. I leti se predstave održavaju na letnjim scenama, čiji tek nisam fan, s obzirom na jednu epizodu letnjeg izvođenja kada sam samo gledala kad će me ćapiti jedan od zilion stršljena na sceni (dobro, nije zilion, ali bilo ih je cirke sedam). Ipak sam najveći fan pozorišta u pozorištu, pozorišne sale, garderobe, bifea, imam malo tog Stanislavskog iako stvarno mnogo više volim Brehta. Ali šta tačno radi pozorište leti? Tih par prostorija u kojima pada prašina kada je leto. Sale su zamračene i neprovetrene, garderobe zaključane i u njih se odlazi samo da se uzme i vrati kostim. Bez zadržavanja, jer je previše vrućina ostati duže od onoga što moraš.

Spavaju? Miruju? Popravljaju se reflektori koji su se u međuvremenu pokvarili, eventualno ponekad uđe čistačica i pod svetlošću radnog svetla počisti scenu koliko da se kaže da je bila. Možda zatvori vrata i obrati se nekoj svojoj zamišljenoj publici, možda se čak i pokloni. Možda joj sva ona rekvizita koju nosi sa sobom u tom trenutku predstavlja mač, mikrofon, plašt. Možda konačno ima priliku da kaže nešto naglas, možda skuva sebi kafu, sedne na proscenijumu i ćuti. Unutra je da čisti i svi misle da će to i uraditi. A ona možda baš tog trenutka uzima trenutak za sebe. Jer živi u kući sa njih šestoro, nikad ne dođe na red za sedenje na ljuljašci i menja dva prevoza do posla. A možda joj je sve to tako banalno, ne oseća nikakvu magiju prostora već ga posmatra vrlo plastično i mračno sa jedvačekanjem da izađe ispred i komentariše sa pajtašicom onu malu iz susednog Centra za kulturu koja ne odvaja mobilni od uveta.

Pozorište čeka. Ulazak, izlazak, paljenje, gašenje, provetravanje, premeštanje starih scenografija ili prosto njihovo nediranje do nekog septembra. Pozorište se seli napolju, pravi letnje izvedbe, radionice, pojavljuje se pominje se, odmara. I radi, u nekom obliku. U nekom od svojih mnogošarenih oblika prožima se i zove te da se igraš sa njim.


Pozorište ne spava. Čak ni ne miruje. Naprotiv, vrlo je aktivno, lepršavo, u letnjoj haljinici i sa koktelčićem u ruci. I zove te, zaboga, zove te!

Iako malopre pomenuh da nisam fan letnjih izvedba, ne osuđujte me, to je zato što sam se stvarno naplašila onih stršljena. Ali recimo u narednom periodu u mom gradu se organizuje pregršt nekih zanimljivih radionica, od lutkarskih, likovnih do pozorišta lutaka i street arta. I to je pozorište koje se sad dešava. Pozorište čiji delić jednostavno ne mogu da ne budem. Uprkos svim stršljenima ovog sveta.

понедељак, 20. јул 2015.

Evo skoro godinu dana

Skoro godinu dana nisam ni slovo napisala. Ovde. U sveskama, na papirima, na kafanskim salvetama jesam. Povukla sam par ozbiljnih poteza penkalom na nekim ozbiljnim papirima koji nikako ne smeju da budu umrljani. Niti da ih ja umrljam. Ni slučajno. Ni da jedam pokraj njih lubenicu, after ejt čokoladicu ili pijem mleko. Nema veze, nisam pisala ovde.

Što? Ne znam. Zapostavila sam blogić, zaboravila sam ovaj svet. Nekako mi je lepše da drndam staru pisaću mašinu koja se starno mnogo čuje nego ovde da mi isijavaju neka slova. I nekako sam zaboravila najvažnije: bitno je šta napišeš, a ne gde, čime i na čemu.

Poslednji put sam objavila jedan tekstić o tome kako je to kad naprasno ostaneš sam u kući. To je bilo prošle godine u avgustu. U jednom trenutku svi su otišli na more. I roditelji i prijatelji i sestra. Ostale smo baba i ja i moja mala ruskaya plava mačka. Ostala sam ne zato što mi se nije išlo, već zato što sam iz pozorišta dobila ultimatum: uloga ili letovanje. Moralo je odmah da se krene sa pripremom predstave. I ja povučem ulogu. Dupe bih sopstveno pojela da sam otišla na more, bila tamo desetak dana a onda dođem na premijeru predstave tamo negde oktobra  i gledam predstavu za koju mi je bila ponuđena naslovna uloga! Ej, naslovna! I povučem ulogu. Opet bih. Mada bi sad mnogo veće odricanje bilo jer mi se stvarno ide na more. Zuri mi se u plavo i suši mi se prirodno kosa, od vetra.

Jedan od poslednjih postova su i neke pesme. Jedna, možda dve. Imam ih otkucane na pisaćoj mašini više. Mislim šesnaest. I sve su o tebi. Nekom tamo tebi. Bezveze je bilo kačiti ih ovde. Nema baš smisla. Nebitno, ovo što je ovde, gledaj ako hoćeš. Ove na mašini verovatno nećeš nikada. Ili tamo nekad, u nekoj Barseloni ili tako negde, ako se budeš zadesio na istom mestu kao i ja, možda ih i ponesem, pa ti pokažem. Možda, ne znam.

I eto, sad sam se setila glupih pesama, i Barselone, i crnog piva, i zelenih morona, i krova, i svitanja, i Cosine, i belih i crvenih starki, i honde, i zatvaranja Vagona, i potpisivanja penkalom na ruci, i instagrama, i splava, i Zare, i Marca Peccia, i zastave, i prvenstva, i Jeux d'enfants, i vena, i vena i vena! I sad ne mogu da nastavim priču o tome zašto sam uopšte zanemarila blog. Pa baš ti hvala.

U principu ne znam ni da li neko ovo ješ čita. Vidim da kao imam neke čitaoce i štatijaznam, ali ne razumem se u statistike i u parametre i ne umem da merim posećenost sadržaja. Izbacim, pa šta bude. Baš mi je onako kul kad neko nešto prokomentariše. Tada imam utisak da se neko, pored toga što je zalutao, zapravo i zaustavio da vidi "O čemu li ovo žensko priča ovde?" I to je kul. Ja baš volim kad zalutam. Svašta imaš da pronađeš  kad negde zalutaš. Svako zalutavanje kapiram kao jedan veliki nestrašan tavan u kome možeš da nađeš prilično kul stvari, od vinil ploča, do udžbenika iz rimskog prava, preko starih benkica koje realno jesu malo kripi, ali kad ih uzmeš, to bre mekano, pa ti nekako slatko, pogotovo kad su od nekog koga znaš da je sad veliki, a nekad je bio bebac i stao u to malo, slatko, mekano što sad držiš u rukama. Imaš da nađeš i gluposti, naravno, tavani su prepuni svačega, ali fora je da čeprkaš. Ili ne mora tavan, može i vašar. Vašari su kul takođe.

Pa tako i ovaj moj blog, kao neki tavan ili taj vašar. Sve je tu, ponekad dođem da obrišem prašinu i vidim kako mogu da ga oplemenim. I ima svačega, baš malopre ga gledam. Od slika preko pesama, pričica, crtica i besmislenih, uz-kafu-naklapanja.

I bila sam u pravu. Svašta stane bre u ovu muštiklu.



P.S. Jelda da ste se pokajali što ste over and over skrolali na dole? Jbg, šta da radim, 1.45 je po ponoći, vrućina je i ne spava mi se. Vođena mišlju da čačkam po netu, otvorila sam blog. I otad kucam i ne mogu da stanem. Fakin mentalna dijareja. Jedno par puta sam htela da obeležim ceo tekst i da obrišem, ali rekoh greota. Godinu dana je to. Objavi, pa šta bude. Ionako, ko to još čita.



                               Ovo mi je sličica sa instagrama moje noge, kafe, modrice na nozi i pesme za tebe, neke od onih sa brojem. I realno, kako da ne voliš mašinu, kad vidiš kako je divna fotka kad je ona na njoj!



среда, 06. август 2014.

Кад напрасно останеш сам у кући

На првом месту мораш да једеш. У фрижидеру остала само нека јаја и две мање тиквице. Тиквице не знаш како да спремиш да буду онако изрендисане и лепо упржене, па се одлучујеш за јаја. То умеш, а за тиквице ћеш пронаћи туторијал на нету. У међувремену наравно мораш до пијаце.

На пијацу идеш рано изјутра. Јер ако спаваш до подне па идеш тек онда, кретен си и увалиће ти све по дуплој цени, јер тад остану само препродавци. Знам да не волиш да се цењкаш јер си млада, изучена особа која цени туђи рад, поготово што је пољопривреда у питању и неко је морао много да се исцима да му тај парадајз за који се ти цењкаш рецимо, дође од баште/пластеника до пијаце, а онда и до твоје коморе у фрижидеру у којој стоји поврће. Али цењкај се, не много, али прихвати игру. Јер да, и пијаца је у неку руку гејм оф тронс.

Ни не гледај тај плави парадајз, јес' кул изгледа, као нешто што би јела да се одлучиш да живиш као оне цупи из женских часописа од 29 динара, излази средом, али појма немаш ни чему служи, ни како да га спремиш. Остав' и пали да докупиш јаја.  Оно од картона у чему стоје јаја од пијаце до куће наравно ниси понела, па срећно ти било у ношењу до куће. Са све тим плавим парадајзом којег си ипак купила.

Мораш да опереш веш. Итекако мораш. Претпоставимо да имаш машину, мораш најпре да знаш да је укључиш као и редослед шта се прво ради. Не би било лоше да знаш да се бели, шарени и црни веш одваја и да за сваки постоје различити параметри за старт машине. Ту прогутај срамоту и питај комшиницу. Онда је понуди тортом коју си сама направила у међувремену.
Нема торте. Чак и за једну просту посластицу мораш да умеш да умутиш обичан патишпањ. Изгледа као просто и, авај, на нету је све објашњено, али нигде не пише јебени редослед убацивања састојака! Што, јеботе, што? Откуд да знам да се јаје разлаже на жуманце и беланце и да се беланце прво мути са шећером, како би маса нарасла, а онда се дода жуманце и остале пичке материне?! Бациш све то лепо мачки, она поједе, а ти комшиници скуваш кафу и понудиш је Домаћицом као свака права домаћица.

Кафу треба докупити јер нестаје, тоалет папира више нема и нико неће отићи по њега док ти не дигнеш дупе. Значи, због свог дупета – дижи дупе и у радњу!

Онај филм који си слинула заборави до вечерас, јер веш треба прострети, судове опрати и не би било лоше ни да усисаш јер је мачка измрвила све ван посуде у којој једе, а пртом није појела ни трећину, изгледа јој било занимљиво само да тако брља. Иначе, мачка не једе унутра и то знаш. Баш због овога што је направила. Мачку напоље и среди овај неред.

На крају си преуморна за филм. Иди лепо ували се и полако рано јутре на пијацу. Што раније легнеш, раније ћеш устати, а то је добро јер тиме челичиш свје „домаћиновање“.

И да, све оно шушкање, труцкање, пуцкање, корачање, шкрипање, шкљоцање и остали гласови које се чују чим угасиш светло и легнеш, то је гарант неки лопов или силоватељ,нема другог логичнијег објашњења. Помири се и пробај да спаваш.

Следећи пут само избаци мачку и све ће бити ок. 

уторак, 29. јул 2014.

U imeniku pod A.

Meni se sad ne piše neka pesma duga
pa da ti vratim stihove dužinom
da mi je sada samo ona tvoja ruka
da je kao slučajno dotaknem, pa osetim da zatreperiš
nasmešim se, pa se onda spojim s večernjom tminom

Ja i nemam neke velike reči poput
astronomsko, inicijalno, anonimno, krasno
iako znam, osećam, ali ne umem
da kažem - zato se samo smešim, a vrisnula bih glasno

Prosta mi je ova rima. I sad se stidim sebe. Postideh se,
i od stida više nemam daha. Kradem od Onjegina,
bežim od prostote, samo da je ruski, samo da je veliko, samo nek je
REČ -impozantna kao kakva građevina: "U bestidnosti nagote..."

A tako je malo. I znam. Ništa ne rekoh, samo olovku da zarežem moram
dok rima u glavi zvoni mi prosta sva
jer još mi se piše, još imam da ništa ne kažem
a tek je po ponoći jedan i dvadeset dva.



                                                                                                   Marija M.

понедељак, 24. март 2014.

Dešava se svima

Uvek sam najviše jebeno mrzela one patetične fuljice koje imaju bar jednu priču u životu tipa „Zatekla nas njegova žena u njihovom stanu”. To mi je tako odvratno i ljigavo, kao i uostalom i sam čin takve prevare. Pa ako ste i hteli da se krešete, što bar niste otišli negde drugde? Nego nema veze. Elem, sedim sa Strajom, ortakom i pozorišnim sapatnikom. Sedimo u njegovoj dnevnoj sobi, otvorio je vrata od terase, pa ulazi svež prolećni vazduh. Baš mi je nedostajalo proleće. Dan je skroz za šetnju, ali pošto je njega mrzelo da izlazi negde u neki kafić, rešio je da on kuva kafu toga dana. Žena mu je na poslu pa taman može i „maru“ uz kafu, što mu ona, inače, ne dozvoljava. A ja sam kul u vezi sa tim. Inače smo oboje smo glumci u jednom malom pozorištu, s tim što je on prvak našeg pozorišta. Hm, malo pozorište i u njemu jedan mali veliki prvak. Priča mi o nekoj ortakinji kojoj se situacija s početka priče skoro desila i meni je smešno. Neće Straja da mi zameri što se smejem, poznaje me isuviše dobro. I ide priča kako će cura da se rokne, ne zna šta da radi, zatekao ju je muž sa menadžerom prodaje dok su se u magacinu trljali o kutije nove arome tamo neke kafe. A muž je ujedno i šef, pa su sad oboje popili otkaz, a ona je još pride izbačena iz stana. Meni i dalje blago smešno, u glavi mi odzvanja mislim stvarno. Ne znam, nekako ne razumem tu potrebu ljudi da se baš u tom trenutku nešto odmah i sad MORA. I nikako ti ne padne napamet faktor rizika. To kažem i Straji, moraš da budeš svestan i faktora rizika. Meni je to jedna od prvih stvari na koje pomislim. Moram da razmišljam bar za toliko da znam da je zaključano, da su šanse da neko upadne vrlo tanke. I ne serem gde jedem, pobogu!
Straja povuče dim, prekrsti noge i taman kad sam pomislila da sad kreće neko žestoko nadmudrivanje i da će da me, u najmanju ruku, osudi da sam kojekakva konzerva, on mi reče nešto ovako: „Nekad nije fora da bude sve sigurno, nego baš suprotno. Ostaviš otvorena vrata, pa ko uđe i ako uđe. Naravno da ne želiš da iko uđe i prekine te, ali sama pomisao da postoji šansa je uzbudljiva. I da, kapiram što te to zasmejava, ali ne bi trebalo. To i tebi može da se desi, samo kada bi na trenutak prestala o tome da razmišljaš i kad bi se prepustila maksimalno.Koliko mnogo mogućnosti otvaraš samo jednim klikom ključa od ulaznih vrata, ali isto toliko ih i zaključavaš istim tim klikom“ – ustade i zaključa svoja ulazna vrata. „Sve zavisi s koje strane vrata stojiš i pitanje je šta se krije s one druge strane. Na tebi je da li ćeš da ga pustiš.“
I kapiram šta je hteo da mi kaže. Jedna patetična osoba koja živi svoje priče po magacinima ili po izlizanim hotelskim sobama bi mogla i ti nekad da postaneš. Samo trenutak jedne naizgled bezazlene radnje i sve vodi u klasiku, u već ispričano i svi poznajemo taj scenario. Jer si patetično žensko biće povodljive i zaljubljive prirode. Postaješ jedna od milion i nekom ćeš biti smešna.
„A šta znam, ne bih da me shvatiš kao ukalupljenu, znaš da sam to najmanje, ali probaj da me razumeš. Daleko sam od mišljenja da treba da želiš da sve znaš unapred i da predvidiš svaki pokret, treba naravno da se opustiš i da radiš kako ti prija u tom trenutku. Ali i u tom deliću trenutka bi trebalo mozgić za toliko da ti radi da pomisliš na neke osnovne stvari koje se tiču zaštite. Ali pošto si mi na tako divan način objasnio bit otvorenih mogućnosti, hajde da vidimo šta bi to ipak moglo da se desi ako odlučim da ponekad otključam tu svoju metaforičku bravu“ – ukradem mu najpre dim, onda ustanem i otključam njegova ulazna vrata kao primer. I uz onaj isti blagi osmeh, čekam šta dalje sledi.
I verovatno bismo nastavili taj naš razgovor i ko zna u kom smeru bi nas odveo. I verovatno u tom razgovoru ne bismo došli do nekih bitnih zaključaka. Nekad ne možeš sve ni da rešiš razgovorom, lažu kad kažu da može. Možd.a bismo se i posvađali, ja bih digla ruke, otišla bih kući, a on bi ostao onako stondiran da skida Džonija Keša na gitari. Da, verovatno bi bio neki sličan scenario, da nas nije zatekla njegova žena u njihovom zajedničkom krevetu.

петак, 21. фебруар 2014.

„Треба ухватити крајичак времена у историји и замрзнути га“. Мој ортак Дуле тако каже.

Данас сви негде јурцају. Журе, гледају на сатове, проверавају мејлове, баве се менаџерингом, адвертајзингом, имају свог лајфкоуча и намештене осмехе за када изађу у народ. Али кад се радно време заврши и кравате опусте, човек остаје у свом стану, без чарапа, у боксерицама и Нирвана мајици. Рецимо Нирвана, може било која друга обична мајица. Није то поента.

Свако у себи носи свог личног филозофа. И сви имамо једног или двоје пријатеља са којима можемо да размењујемо мишљења. Са којим можемо сатима да седимо и расправљамо о смрти, постанку и о томе шта је прво настало, кокошка или јаје. ТО су тренуци када се опусте кравате.
Вечерас ми је био ортак Дуле. Дуле се бави сликарством. Воли теологију, јер је то студирао. Често забодемо једно код другог и у касне сате причамо о уметности, о проналажењу инспирације, о одрживости уметности и о томе да ли се само бавимо уметношћу или стварамо уметност. И ни на једно питање до сада нисмо добили одговор. У ствари, можда га унапред и знамо, па намерно оставимо недовршено, јер је лепше тако.

Причали смо о томе како су ствари изгубиле своју лепоту једноставне материјалности и како је све постало „Тамо негде на нету''  и све је виртуелно. Виртуелна пријатељства, виртуелне књиге, виртуелна музика, ту се заустављам. Да ме неко чује, помислио би да причам као старац. Можда и јесте тако, али ја заиста ценим период када су се куповале плоче. Када си морао да издвојиш одређену суму новца за плочу, купиш је, са омота се упознаш са извођачима, прочиташ све до најситнијих слова, и све то пре него што дође до оргазмичног притиска игле на плочу! Нестала је та прелепа мука. Данас један клик решава да све буде „пинк“. Све је тако лако, лагано и једноставно. Зашто би се ти мучио кад може твој телефон да буде  „смарт“  уместо тебе. Сви постајемо урбано кул, шетамо андроиде и не схватамо да се претварамо у монголоиде. Једном сам прочитала у новинама да не можемо да поједноставимо живот до стања хамбургера. Али смо га поједноставили, јер очигледно да тај наш хамбургер изгледа сочно, велелепно и преукусно, и таман кад зажелимо да загриземо суштину, схватамо да је бушан. Празан, нема ништа унутра. И плус нехранљив и од њега се гојимо. Можда и схватимо једног дана.

Дуле нема рачунар и нема „тач скрин“ телефон. Дуле живи у малом стану са мамом и има малу собу која му је уједно и атеље. Свакодневно слика и ради дуборез и продаје своје радове.
Кажем му ја да се данас без тих технологијица не може у смислу да је просто то неопходно да би комуницирао са светом. На интернету можеш да нађеш све што те занима. Да се повежеш са ким не можеш да причаш уживо. Наравно да никад не бих села да пијем кафу преко скајпа са комшиком преко пута, али капирате ме.

Ми тога не можемо и не треба да се одрекнемо. Мени је жао што не живим у седамдесетим, и капирам да је људима из седамдесетих било жао што не живе у рецимо двадесетим, али они то, као ни ја сад, нису могли да промене. Прихватали су своје време и уживали у њему. Али су сигурно негде у ормару имали неки одевни предмет своје маме или баке из дведесетих који су љубоморно чували, јер је то на неки начин веза која их спаја са својим несуђеним временом.
А онда је Дуле рекао да треба ухватити крајичак времена у историји и замрзнути га. Не можеш да кренеш да живиш живот једног  просечног  човека  из седамдесетих (мислим можеш, али онда си жешћа хипстерчина) и да живиш то доба из простог разлога: ТО НИЈЕ ТВОЈЕ ВРЕМЕ. Али зато можеш да направиш један кутак твоје жељене епохе, па понекад, кад се кравате опусте, да преко грамофона пустиш Нину Симон и ухватиш писаћу машину да напишеш штогод. Јер су се баш тад кравате опустиле, радно време је прошло и више те нико не посматра. У ствари, не би требало да те посматра. Мада пази, мана ове нове технологије се крије у малим стварима. А онда никад ниси сигуран да ли те неко посматра.

Но добро, да не прерастем у параноју, завршићу једним Дулетовим питањем које ми је те вечери поставио: „Је ли, а је л' и ти имаш проблем да ти се скупља вода на обрвама пошто се умијеш? Ја да, и то баш. Лепо обришем лице пешкиром, али ту се некако увек накупи и нервира ме“.


понедељак, 10. фебруар 2014.

Gilmore girls/Svako ima neku svoju Gilmor devojku

Sećate li se serije koja se kod nas prikazivala negde početkom dvehiljaditih pod imenom Gilmorove? Priča o samohranoj majci koja živi u malom gradu sa svojom ćerkom. Zašto sam rešila baš o ovoj seriji da napišem slovo? Prosto, jer i dan-danas volim da odgledam koju epizodu ove serije. Možda jer je danas gledam iz nekog zrelijeg ugla gledanja, možda zbog humora koji se lagano proteže ili možda zbog toga što volim tu gradsku ušuškanost gde su svi svima prijatelji i žive jednu svakodnevnicu ispričanu kroz likove koji dominiraju u seriji. Možda, ne znam zašto, ali definitivno mislim da je to serija kojoj treba posvetiti vreme za računarom, malo razmišljanja i šolju jake turske kafe.
Serija se snimala i prikazivala od 2000 do 2007. godine. Sećam se da sam tad išla još u osnovnu školu i reprize sam gledala za vikend. Iako osnovna škola, jaka doza klot Nes kafe je bila ‚‚mastev" uz seriju. Kafa i ja smo se rano skapirale.
Serija prati život Lorelaj i Rori, majke i ćerke,  u malom gradu u državi Konetikat. Lorelaj (Lauren Graham) je zatrudnela u svojoj šesnaestoj, otišla od ‚‚upper class" roditelja i započela život u Stars Holou. Radi kao menadžer u jednom motelu. Rori (Alexis Bledel) je pametna šesnaestogodišnja klinkica koja ima želju da upiše Harvard. Pre Harvarda upisuje prestižnu privatnu školu i, pošto Lorelaj ne može sama da finansira Rorino školovanje, traži pozajmicu od svojih roditelja, Emili i Ričarda, koji postavljaju ultimatum: plaćaće školovanje u zamenu za večere petkom uveče. Tako da je to jedna od aktivnosti koje imamo prilike da vidimo u njihovoj svakodnevnici.
Ono što mi se dopalo posebno u seriji je upravo ta svakodnevnica. Svakog jutra odlaze kod Luka na kafu i doručak. Luk (Scott Gordon Patterson) je dobroćudni usamljenko, zaljubljen u Lorelaj. Pored njega srećemo gomilu likova koji se vrte oko Lorelaj i Rori. Tu je Lejn, Rorina najbolja drugarica, Paris, Rorina na neki čudan način drugarica, jedno srčano stvorenje, u najmanju ruku, Kirk, lokalni tip, ima ga svuda i u svakoj epizodi ima novi hobi. Kristofer, Rorin otac sa kojim Lorelaj neretko ima ponovljene, khm, khm, epizode. Suki, Lorelajina prijateljica, zagriženik za kuhinju, Džekson, Sukin loverboy, prodavac voćkica i povrćkica. Tejlor Dozi, lokalni prodavac i neko ko je na neki način predsednik ovog malog grada. Ima još dosta likova koji se pojavljuju poput Džesa, Dina, Rorinog prvog momka, Logana, poslednjeg, i što se likova tiče, završila bih sa gradskim trubadurom, likom koji svira gitaru, nema ime u seriji, ali u skoro svakoj epizodi je tu i daje poseban šmek.

Ako niste, svakako pogledajte seriju. Dobra je da se ušuškate sa sestrom ili mamom, skuvate gomilu kafe, pripremite skatkiša i prepustite se. Na kraju, svako ima svoju Gilmor devojku. Moja je moja sestra.

I da, u par crta bih navela stvari koje sam naučila od dragih mi Gilmorica, a to su:

  • Kafa je najvažniji obrok dana;
  • Moraš imati neko spešl plejs gde odlaziš da piješ istu;
  • Obraćaj pažnju na likove koje svakodnevno viđaš, ponekad su likovi oni divn frikovi;
  • Ako je jutro za kafu, onda je veče za gomilu filmova sa svojom Gilmor devojkom
  • Ne može neko nešto da kaže i da ostane bez sarkastičnog komentara;
  • Žao mi je što je telefonska sekretarica prevaziđena, najbolje bih poruke imala!
I za sam kraj, ostavljam jednu galeriju slika uz poruku Oy, with a poodle already in! Pa ko zna, zna! :)