Читаоци

четвртак, 30. август 2012.

Nazovimo stvari pravim imenom













Prva, čitaća, mizanscenska, kostimska, svetlo, italijanka, generalna - sve je to PROBA

Uh, što volim prve probe, pa nemate pojma! Proces, početak, kada krene da se radi na nečemu, prva ideja koja se obično razlikuje od finalnog proizvoda, ali u dozvoljenim granicama. Rifreš starih prijateljstava i sklapanje novih, bivše i bivstvujuće afere, prošli gegovi, dosta kafa i cigareta. Prve probe su najbolje. Imaju neku draž u sebi.

Recimo, meni je jako zanimljiva prva čitaća.Tada se svi sakupimo oko jednog velikog stola i svako ispred sebe ima tekst, olovku, kafu i eventualno pikslu. Tada gledamo tekst, upoznajemo se sa našim likom i ostalim likovima, uporedjujemo broj naših sa rečenicama ostalih kolega, ne zbog sujete, nego prosto zbog onog  osećaja blage uzvišenosti. I sve je to onako ''Ofrlje''. Reditelj obično ima neku ideju i priča ko bi kakav lik trebalo da bude. E to je momenat kad glumci obično postavljaju glupa pitanja, verovali ili ne. Ali iz čistog neznanja. Dobro, kad bih birala reči, verovatno bih rekla da su pitanja isuvišna ili nepotrebna. Pitanja tipa:''Je l'  moj lik, prosto rečeno, malo tupav?'' ili ''Kako da izgovorim ovo ''Da''?'' Ali dobro, sve se to prašta jer je to prva proba.  

I tako te čitaće traju za tim velikim stolom kad je kafa pored teksta. a onda dodju probe na sceni. E tad je tvoja solja smeštena na proscenijumu, zauvek odvojena od teksta koji je sad u rukama suflera i već uveliko ispodvlačen i pogužvan. I oni se možda nikada neće sresti. I u tome je njihova tragedija. Šolja sada stoji negde gde nikom neće smetati i koju će glumac zadovoljno guckati dok Veliki nešto priča o liku, to je ona pauza koja se meri sekundama. I onda sve kreće ponovo. 

Da, uvek sam volela i one probe koje zalaze malo u krajnost. One koje se zakazuju u 7 izjutra. Tad si obično bunovan, u trenerci i upravo tu prvu jutarnju ispijaš na daskama. Možda te rane probe volim jer volim i prvu jutarnju kafu, a volim i pozorište. Kafa u pozorištu. I još prva. A volim i probe koje se zakazuju prilično kasno, tako oko 22, 23h. To je recimo idealan završetak dana. Tada sam recimo celi dan bila na fakultetu, jela u pekari, vozila se prevozom, pila brze kafe, imala iscrpne razgovore, opet uhvatila prevoz i na pitanje:''Ideš li konačno kući?'', je bih odgovarala:''Ne, idem u pozorište, imam probu''. A ljudi bi se obično sažalili nada mnom jer tada imam podočnjake i ne stižem da odmorim. Nekako volim tada te podočnjake, znam da sam ih zaslužila radeći ono što volim i dragi su mi. nego, proba uveče. Prazno pozorište, uključeno svetlo i na mestima gde ga uvek ima, ali sada je neophodno. Mir, tišina, nigde žive duše. Vreme kad grad spava. Vreme kad se krše klauzule o zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama. Radi se progon, pa pauza. Kafa. Pa opet progon. Pa pauza. Treba mi nešto slatko. Tri je ujutru, rade samo trafike, a i njih treba pronaći. Idem sa Marijom, nema nikoga u obližnjem parkiću sem pasa i čoveka u mantilu. Deluje bezopasno i voajerski. Ja se ne obazirem, ali Mariji je smešan i isprovocirala bi ga. Ja je povučem sa sobom, kažem da treba da krenemo, ljutiće se Veliki, proba je ipak u toku. I te probe traju do kasno. Ne znam za vas, ali meni je tri prilično kasno. I pešaka se vraćam kući. A ne bi trebalo. Ćuprija je previše tiha, trebalo bi da uzmem taksi. ali nikad ne uzmem. I stignem nekako čitava. I odem pod tuš. Sperem asfalt i prašinu grada a osećaj zadovoljstva zadržavam. On ostaje za sutra.

Postoje dobre i loše probe. One kad si neispavan, kad ti tekst loše ide. tekst je bitan kod italijanki. Da, italijanka. To su one na kojima se prati tačnost izvedenog ali ne i kvalitet. Bitno da je tekst u redu, sadržaj. Grubo nabacano. Njih ne volim. tehnički su neophodne, ali mi nisu ''srcu drage''.

Kostimske obožavam. Ulazak u kožu lika i osećaj je kao da sedim na brdu karamela! Smejem se kao lik, zakopčavam dugmad kao lik, imam njegovu frizuru i satima, satima se gledam u ogledalu. LIK! 

Generalne su mi uvek smešne.Tad svi očekuju da sve bude tačno i baš kako treba, a nikad nije tako. Svetlo ne krene kad treba, zavesa ''Nešto neće'', muzika kasni, neko od kolega stane sa tekstom i krene da se cereka na sred scene pa tako zarazi i ostale, i sve lepo ode u Honduras. I leeegendarna rečenica Velikog:''OPUŠTENO,IMATE JOŠ 48 SATI DO PREMIJERE, VREMENA IMA, SAMO SE VI ZAJEBAVAJTE!'' Hlerius! P.S. Nikad ne bude tolika katastrofa kao što kažu. Dobro, možda malo. :)

Probe su najbolje. Suština. Umetnost. Čas anatomije dr Nikolasa Tulpa. Svi se skupe i posmatraju leš. U tome je čar. Hajde da istražimo korpus. Da mu otkrijemo svaku poru. 

Uvek sam govorila da su probe umetnost a predstava produkt, ono uvežbano, naučeno, već proživljeno i upakovano. Sa mašnom. Proba je upravo umetnost stvaranja. Svetlo koje kasni, zavesa koja ne radi, prosuta kafa, svadja, afera, bezrazložno cerekanje, loše namešten kostim ili perika. Loše izgovorena rečenica. Pa dobro. Pa opet loše. Postizanje onog što želiš. Ulazak u lik. Ulazak u prostor. Ulazak u zgradu pozorišta. Ulazak u salu. Jer kreće proba. Psssst!