Читаоци

среда, 26. децембар 2012.

Kad voliš ono što radiš

Možda naslov ne obećava, ali...možda ništa ni ne obećava, i sam naslov bloga je pretenciozan, ali ajde sad. Radim ono što volim, sad da, sad radim. Radim sa studentima Scenske i lutkarske umetnosti i danas je bio njihov poslednji čas kod mene. Danas je trebalo odbraniti predispitne obaveze kako bi uopšte na ispit mogli da izađu. I danas je bio i moj i njihov ispit. Došli smo u 17h, završili iza ponoći. ISPIT, eeeej! Treba to izdržati, neko bi rekao. A ja kažem da treba nešto tako jako voleti. Voleti nešto tako jako da bi tako jako i mogao da to i zagrliš. Da prigrliš i da postane deo tebe. Da zaboraviš na izgovore, glavobolje, autobuse, prtljage, zaboravljeno popijene lekove, mučninu i ostale makarone. 

Mene boli grlo, kašljem kao Turčin posle 100te nargile, pada mi mokra kosa na lap, sa poluskinutom šminkom i pomućenim vidom vam kažem da sam ja srećna. Pu, pu, možda ne valja reći naglas, pa eto, da ne rizikujemo, ja ću zapisati. Nikad slađi umor neće biti od izlaženja iz pozorišta polumrtav (ili poluživ, zavisi sa koje strane ogledala ste) i reći ''Danas sam nešto uradio. Sutra se budim rano izjutra, sve ovo ponovo ispočetka kreće, ali ćeraćemo se, sve dok je meni rada na onome što volim''.

Volite ono što radite. Jer ne mogu svi da rade ono što vole. Ali da vole ono što rade mogu samo kapaciteti.

 I uvek se setite da tamo negde postoji neka kasirka ili šalteruša koja svoju dnevnu dozu kreativnosti dobija  u radu sa slučajnim prolaznicima, raznim ljudima sa koferima koji žele možda samo da dopune svoj kredit na telefonu.

A samo je želela da radi nešto što voli.

недеља, 23. децембар 2012.

KAD ZABORAVIŠ NEDELJU


A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom
A naročito kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram raditi, i srećna sam ...
I kad ponedeljak ne bi nikad trebao doći!
Kad to zaboraviš kažem ...

I kako si psovao ako bi neko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;
U stvari, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom uglu, na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile sa testeninom, ili pile sa pirinčem, i salata,
pa raženi hleb i čaj, i kolačići sa čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš ...

Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedeljno svežoj posteljini
I nežno se slivali jedno u drugo ...

Kada, kažem zaboraviš sve to,
Tada možes reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio. 



Gwendolyn Brooks

понедељак, 10. децембар 2012.

Gledam samo pravo, čuvam častan kraj

Sećam se jednog posebno prelomnog momenta iz vremena srednje škole. Taj momenat sadrži dosta toga egzistencijalističkog, moralnog i etičkog u sebi i valjda mi je zato i ostao upečatljiv. Naime, ja sam završila srednju medicinsku školu. Nisam baš to volela, ali eto, preživelo se. da, to je bio jedan od onih perioda koji je trebalo preživeti. Sećam se da smo imali praksu na ortopedskom odeljenju i to odeljenje je imalo dugačak hodnik sa 13 soba. Kupatilo, sestrinske sobe i previjalište su bile bliže prvim sobama, dok je kuhinja i dnevna soba za bolesnike bila bliže sobama sa brojevima 10,11,12. U sobi broj 12 ležao je nepokretni bolesnik. Kod njega se retko išlo, uglavnom su ga sestre obilazile i donosile mu šta mi je bilo potrebno, jer je slučaj bio kompleksniji. A mi, školarci, nismo ulazili kod njega iz jednog jako prostog razloga - jer je smrdeo. Međutim, jednom prilikom sam se nešto motala tu. On me je video i zamolio me je da ispraznim njegovu lopatu. Nisam mogla da odbijem, svakako. Sam ulazak u sobu i izlazak iz nje bio je već moj veliki uspeh, a sad mu još nosim lopatu kroz odeljenje. Stoički sam prihvatila svoju ulogu. Uzela sam lopatu, zaustavila dah i krenula do kupatila koje je bilo na drugoj strani hodnika, na početku. Tog trenutka mrzim čitav svet, samo imam želju da udahnem vazduh koji ne smrdi na izlučevine. Odnekud, osećam nečiju ruku na svom ramenu. Okrećem se, to je Boris. Filosof, mislilac, nosilac malo duže kose i minđuše u prvoj godini i moj drug. Isprva sam se ponadala da će uzeti ona govna jer je, jel'te, dzentlmen, međutim, on izgovara ključnu rečenicu: ''Maro, ma kakva govna sa tobom da putuju, gledaj samo pravo, čuvaj častan kraj'' - progovorila je donekle Yu grupa kroz Borisa, a Boris je definisao mnogo o životu tada, a da, verujem, toga nije bio svestan (jer verujem da je, kao i svi mi, tada samo iščekvao pauzu).

Jer uvek postoji kraj hodnika i mesto gde govna odlaze. A ja nastavljam pravo, otvaram vrata , izlazim napolje i odlučno skidam mantil!

Čist vazduh RULES! 

петак, 07. децембар 2012.

Govor mojim studentima


Hajd' kad sam već krenula...ovo je moj govor, ili tačnije nešto najpribližnije njemu, koji sam kazivala kako bih ohrabrila svoje studente da izadju na pozornicu. Reč je o studentima Scenske i lutkarske umetnosti.


    Драги студенти, ја знам да да међу вама постоји велика већина оних који никада нису стали овде где ја стојим(на сцену). Знам да је разлог томе најчешће страх пред непознатим. Ја не знам како је осећати тако нешто, никад у себи нисам имала тај осећај. Не знам, али верујем да вам је тешко. Не знам и зато јер је управо ово место оно где се осећам најлагодније. Знате, када станете овде, све је ваше. И то није пука фраза. Сви чекају ваш следећи миг, сви помно прате сваку изговорену реч, сви вам се диве јер сте управо ви онај кога светла обасјавају, док су сви они у тами. Ово је место где вам се ништа лоше не може догодити. Овде места злу нема, овде је све ваше и ви сте главни до аплауза. Има ли лепшег места од сцене: људи су дошли само због вас,желе да буду као и ви, заборављају своје проблеме и предају се проблемима једне Антигоне, Клитемнестре, Ане Карењине, Нине Заречне.  Чините да се бар на тренутак неко боље осећа. Ја можда не знам пуно о страху, али једно сигурно знам-ово није место ког би требало да се плашите. Ово је место где треба да вежбате, јер је у бити свега вежба. ''У почетку бјеше вежба'', рекао је Боро Стјепановић, и био у праву. Све се да савладати и све се да научити. Ја не желим да вас приморавам да постанете силом глумчине, али желим да вас научим да, једног дана када будете ушли у вртић, постанете довољно добар глумац да се ваша деца поред вас осећају најспокојније, да умете да своје проблеме оставите испред вртића. Да поносно уђете у вртић, насмејани и расположени као никад, било да тог дана имате главобољу, зубобољу или слично. Деца осећају, а не дозволите да код вас осете лошу енергију. Немојте ви бити ти који ће испред њих стајати и неће знати коју глупост следећу извалити. Научите овде да будете сигурни. Научите да владате ситуацијом. Привуците нечију пажњу. И ви сте већ довољно глумац. Бар за шестицу. J