Читаоци

недеља, 23. септембар 2012.

Videla sam lično lak za kosu Lidije Vukićević! I nju upoznala, ali to je manje bitno. Za danas-dosta!

Nema veće sreće...

...nego kad pevaljka u mikrofon kaže ''Pozdrav za društvo'' a ti u tom društvu, ijaaaaao! A puna šatra naroda!

среда, 19. септембар 2012.

Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, I što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačič sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Vladimir Majakovski

понедељак, 10. септембар 2012.

Matićev šal Muštikli

Za godinu 2012. sam dobila Matićev šal. Pomešana osećanja. Ona sreća i ushićenje koje polako prelaze u tugu i jesenju setu. Ali divno je. Sve. I kafa sa mojim divnim prijateljima slikarima u dobro poznatom nam mestu, i po koji list koji gazim po ulicama, i jesenje boje koje imam potrebu da stavim na sebe, i Šal koji će me uskoro ogrejati iako to još uvek čini sunce i prilično je toplo. Meni je duplo toplo. Meni je tako žao kada  ljudi vide nešto što sama ne vidim. Kada bolje, više i dalje vide moju budućnost nego ja. Ja je ne vidim toliko jasno. Moja budućnost je sutrašnje književno veče u biblioteci, ili ispit u subotu, dalje od toga ne umem. Ume ponekad moj rokovnik, ali ja ne. I ne volim pitanja tipa šta planiram sa daljim radom. Ne znam. Možda nešto očekujem, ali me to plaši toliko da ne smem da kažem to naglas. Jer ako kažeš, onda ili postaje istina, ili postaje želja ili nekako volšebno pobegne i onda si svakako tužan. Ovako lepo ne znam. I to je istina.

Dobila sam Matićev šal. To je jedna lepa književna nagrada koja se svake godine dodeljuje pesniku do 27 godina za najbolju objavljenu prvu zbirku pesama. Moja zbirka se zove ''Soba modrih boja''. To je jedna lepa mala knjiga. Rekla bih ''knjižica'', ali ne želim da neko kaže kako sam, eto, književnik, a koristim pleonazam. Ali zaista jeste knjižica. Mala knjižica. Ups, pleonazam. Šta ću, nek bude da je namerno.

I ne umem da pričam o svojoj knjizi. Matić kaže da pričanje o poeziji stvara novu poeziju. Poezija o poeziji. Nema veze, moraću onda da stvorim neku novu poeziju pošto će me svakako pitati ponešto o pesmama. I tada ću sedeti samouvereno u garderobi koju sam odabrala za taj dan. a još ne znam šta da obučem. Nikad nisam ovako nešto bitno dobila. Mislim, dobijala sam nagrade u pozorištu na raznim festivalima, i sve su mi drage, ali za ovu mi je izgleda jako važan izgled. ne mogu da protumačim sada sebe. Nisam jasna.

Idem da pišem pesmu. Jer glumci kad je kasna noć, oni pišu pesme. Ili slikaju nešto. A ja ne umem da slikam. Ali imam lep dzez u sobi. Modrih boja, naravno. 

недеља, 02. септембар 2012.

U žutom autu dodje...

Jesen! Radujem joj se. Trenutno jesam nezainteresovana i malo letargična, ali joj se ipak radujem. Izlazim i nema me...pa celo veče. Idem da gazim žuto lišće Moravskim parkom i da mislim kako je sve to tako relativno, a možda mi još nešto sine usput. I idem da pričam o umetnosti, o prolaznosti, o bivšem, o budućem, o mogućem, o sadašnjem, da i to konačno sažvaćem. Verovatno ću u dzepovima imati žvake, verovatno ću staviti neke naočare, verovatno će na šafl ići Smitsi. Potpadam pod utisak. Pronašla sam neki novi blog, momak zdravo piše. Zdravo koliko i ja. I tako kako madam Bovari živi u meni,  ja sam tužna sad zbog njega. Ali nekako je nedelja, nedeljom si tužan. Koliko god lep dan bio, ima nečeg sivog u sebi. I tužan si. A ja sam jedna od onih koja voli lepe i tužne stvari. Tužne zato što su lepe a lepe baš zato što su tužne. Da je drugačije, pronašle bi svoje mesto u žutoj supi i više ništa ne bi bilo isto.

Da  li ste čuli ovo pre? Ako niste, ponavljaćemo gradivo. Pokušajte da se nadjete u žutoj supi.