Читаоци

четвртак, 25. јул 2013.

Svima tužno, neki se smeju, pa ih ovi gledaju ko degene

Postoji fotografija, kruži po fejsu i generalno po tim tzv. "smešnim sajtovima" koju je neko uslik'o na nekom groblju. Slika se zapravo nalazi na nadgrobnom spomeniku i na njoj su baka i deka koji ispija alkohol sumnjivog porekla iz flaše. To je to. Svima je to kao nešto smešno i zabavno, nalaze u tome ljude koje već poznaju i kače im po zidovima uz komentare:"Hahaha, ovako ćeš ti" i slično. A ja, osoba koja se smejala svojoj najboljoj drugarici odmah nakon blage saobraćajne nesreće, drugarici koja je plakala u tom trenutku i trebala nešto slatko da dođe k sebi, o sahranama generalno da ne govorimo. Osoba kojoj je smrt jedne devojke koja se bacila sa visokospratnice izuzetno smešna i nadasve patetična i glasno zove devojku kretenom, jer ko se još (i pitanje zbog čega) baca sa zgrade - ja, ne nalazim da je gorepomenuta fotografija smešna. A, božemoj, već iz primera vidite da imam izuzetno "zdrav" smisao za humor.

I sad, zašto? Imam logično objašnjenje. Opšto tužne stvari nisu uvek svim ljudima isto tužne, što je ok, ali ne moraju baš uvek ni da budu tužne, što obično ne sme da se kaže i ostane prećutano. Primer: sahrana. Svima treba da bude tužna, neki plaču, neki ispoštuju događaj. E, ali ne sme da bude smešna. Ajde to, nisam jedina kojoj su sahrane smešne. Ali smejati se ljudima u facu kad im se dešavaju katastrofe, e to je već situacija. Razumeju me samo pojedinci, a kod pojedinaca se iskuliram maksimalno, ne smejem se u tom trenutku, ali posle crknem. ALI OVA FOTOGRAFIJA MI NIJE SMEŠNA I DALJE! 

Opet, zašto? Da ne davim, a i uporedo se dopisujem sa ortakom na fejsu, pusta mi Ramba, a Rambo mi bas ne ide, pa mi pala inspiracija i bežim od suštine koju sam htela reći. Dakle, u pitanju je žena, tj. baka koja je na slici. Kad sam videla fotku, samo sam prešla okom preko megazanimljivog dede propaliteta i odmah sam se fokusirala na baku. Toliko tužan i isprazan pogled ima da tačno mogu da zamislim kakav je život imala. Živela u maloj kući, gotovo straćari, sa zelenim kredencom koga je često brisala i sređivala a o koga je on bacao svoje isprazne flaše u potrazi za punim. Žena koja je većinu dana provela u spremanju ručka, bljutavog, preslanog i preljutog ručka koji ni sama nije mogla da jede jer je upravo bljutav, preslan i preljut. Jer je njemu tako odgovaralo. On je radio fizičke poslove, od povrede na poslu ćopa na jednoj nozi i ni na kraj pameti mu nije bilo to da će fotka na nadgrobnom spomeniku da mu bude upravo ona gde je navrnuo flašu. Ali jbg, desilo se to da je umro i, pošto je baka bila zauzeta pravljenjem kuglica od žita, neka tamo tetka, njihova bratanica recimo koja je najverovatnije iz Ljiga, Kaća, Šida ili bilo kog drugog grada sa tri slova, je krenula da kopa po fotografijama i ispostavilo se da im je jedina zajednička fotografija upravo ta, fotografija koja će okrenuti krug po netu i izazvati salve smeha. Ha, fakin, ha.

Za kraj, i dalje će mi tužni pojedinci uništeni od strane drugih tužnih pojedinaca i smrskavanja čitavog jednog života biti na listi najtužnijih stvari. Ne dve, već jedne osobe. Uništitelj sam bira da bude uništitelj, a žrtva je prosto slabić. Nemoćni, degradirani slabić, vrlo često glupavi slabić. I nisu mi čak ni svi slabići tužni. Ali baka sa slike i Nina Zarečna iz Čehovljevog "Galeba" jeste. I Ratko sodadžija koji dane i dane provodi u svojoj radnji i koji naplaćuje svoje sokove 35 dinara. Eto. Posedujem iščašeni osećaj za tužno, ne vrede ubeđivanja da li sam u pravu ili ne, ne vrede upoređivanja tipa: "A šta sa gladnima u Iraku", ne, to ne mogu da prikažem dovoljno slikovito i to mi je previše daleko i stano.

U principu, pojma nemam o čemu sam pisala gore, mnogo mi se spava i mislim da sam pojela mnogo čudne ćevape.