Читаоци

петак, 15. јул 2016.

Leti pozorišta spavaju. Leti pozorišta spavaju?

Nešto nikako ne mogu da se nateram da sednem da napišem post. Osećam kao da imam toliko toga da kažem, ali ovih dana mi se nešto ništa ne uobličava u reči. Ostaje u vazduhu kao ideja i lebdi iznad mene, a ja to osećam kao onaj tupi bol u želucu onda kad prepiješ kafe. Leto je, vreme za kuliranje. Meni je pozorišna sezona do oktobra na stendbaju, mada se nešto nadam da će radovi na novoj predstavi krenuti već u avgustu, te jedva čekam onaj veliki sto oko koga su poređani ljudi sa tekstovima, cigaretama i kafama ispred sebe, ispitivački i pomalo skeptično sagledavajući oko sebe i ispred sebe. Ponekad i pored sebe. Ali i u nedostatku pozorišta - pozorište. Letnja izvođenja, čiji i nisam nešto najveći fan, ali su zanimljiva na svoj način. I nekako ih više doživljavam kao izvedbe koje mi održavaju mojo, da ne zarđam do nove sezone. I leti se predstave održavaju na letnjim scenama, čiji tek nisam fan, s obzirom na jednu epizodu letnjeg izvođenja kada sam samo gledala kad će me ćapiti jedan od zilion stršljena na sceni (dobro, nije zilion, ali bilo ih je cirke sedam). Ipak sam najveći fan pozorišta u pozorištu, pozorišne sale, garderobe, bifea, imam malo tog Stanislavskog iako stvarno mnogo više volim Brehta. Ali šta tačno radi pozorište leti? Tih par prostorija u kojima pada prašina kada je leto. Sale su zamračene i neprovetrene, garderobe zaključane i u njih se odlazi samo da se uzme i vrati kostim. Bez zadržavanja, jer je previše vrućina ostati duže od onoga što moraš.

Spavaju? Miruju? Popravljaju se reflektori koji su se u međuvremenu pokvarili, eventualno ponekad uđe čistačica i pod svetlošću radnog svetla počisti scenu koliko da se kaže da je bila. Možda zatvori vrata i obrati se nekoj svojoj zamišljenoj publici, možda se čak i pokloni. Možda joj sva ona rekvizita koju nosi sa sobom u tom trenutku predstavlja mač, mikrofon, plašt. Možda konačno ima priliku da kaže nešto naglas, možda skuva sebi kafu, sedne na proscenijumu i ćuti. Unutra je da čisti i svi misle da će to i uraditi. A ona možda baš tog trenutka uzima trenutak za sebe. Jer živi u kući sa njih šestoro, nikad ne dođe na red za sedenje na ljuljašci i menja dva prevoza do posla. A možda joj je sve to tako banalno, ne oseća nikakvu magiju prostora već ga posmatra vrlo plastično i mračno sa jedvačekanjem da izađe ispred i komentariše sa pajtašicom onu malu iz susednog Centra za kulturu koja ne odvaja mobilni od uveta.

Pozorište čeka. Ulazak, izlazak, paljenje, gašenje, provetravanje, premeštanje starih scenografija ili prosto njihovo nediranje do nekog septembra. Pozorište se seli napolju, pravi letnje izvedbe, radionice, pojavljuje se pominje se, odmara. I radi, u nekom obliku. U nekom od svojih mnogošarenih oblika prožima se i zove te da se igraš sa njim.


Pozorište ne spava. Čak ni ne miruje. Naprotiv, vrlo je aktivno, lepršavo, u letnjoj haljinici i sa koktelčićem u ruci. I zove te, zaboga, zove te!

Iako malopre pomenuh da nisam fan letnjih izvedba, ne osuđujte me, to je zato što sam se stvarno naplašila onih stršljena. Ali recimo u narednom periodu u mom gradu se organizuje pregršt nekih zanimljivih radionica, od lutkarskih, likovnih do pozorišta lutaka i street arta. I to je pozorište koje se sad dešava. Pozorište čiji delić jednostavno ne mogu da ne budem. Uprkos svim stršljenima ovog sveta.

Нема коментара:

Постави коментар