marija miladinović

Nešto nikako ne mogu da se nateram da sednem da napišem post. Osećam kao da imam toliko toga da kažem, ali ovih dana mi se nešto ništa ne uobličava u reči. Ostaje u vazduhu kao ideja i lebdi iznad mene, a ja to osećam kao onaj tupi bol u želucu onda kad prepiješ kafe. Leto je, vreme za kuliranje. Meni je pozorišna sezona do oktobra na stendbaju, mada se nešto nadam da će radovi na novoj predstavi krenuti već u avgustu, te jedva čekam onaj veliki sto oko koga su poređani ljudi sa tekstovima, cigaretama i kafama ispred sebe, ispitivački i pomalo skeptično sagledavajući oko sebe i ispred sebe. Ponekad i pored sebe. Ali i u nedostatku pozorišta - pozorište. Letnja izvođenja, čiji i nisam nešto najveći fan, ali su zanimljiva na svoj način. I nekako ih više doživljavam kao izvedbe koje mi održavaju mojo, da ne zarđam do nove sezone. I leti se predstave održavaju na letnjim scenama, čiji tek nisam fan, s obzirom na jednu epizodu letnjeg izvođenja kada sam samo gledala kad će me ćapiti jedan ...

Skoro godinu dana nisam ni slovo napisala. Ovde. U sveskama, na papirima, na kafanskim salvetama jesam. Povukla sam par ozbiljnih poteza penkalom na nekim ozbiljnim papirima koji nikako ne smeju da budu umrljani. Niti da ih ja umrljam. Ni slučajno. Ni da jedam pokraj njih lubenicu, after ejt čokoladicu ili pijem mleko. Nema veze, nisam pisala ovde. Što? Ne znam. Zapostavila sam blogić, zaboravila sam ovaj svet. Nekako mi je lepše da drndam staru pisaću mašinu koja se starno mnogo čuje nego ovde da mi isijavaju neka slova. I nekako sam zaboravila najvažnije: bitno je šta napišeš, a ne gde, čime i na čemu. Poslednji put sam objavila jedan tekstić o tome kako je to kad naprasno ostaneš sam u kući. To je bilo prošle godine u avgustu. U jednom trenutku svi su otišli na more. I roditelji i prijatelji i sestra. Ostale smo baba i ja i moja mala ruskaya plava mačka. Ostala sam ne zato što mi se nije išlo, već zato što sam iz pozorišta dobila ultimatum: uloga ili letovanje. Moralo je odmah ...

На првом месту мораш да једеш. У фрижидеру остала само нека јаја и две мање тиквице. Тиквице не знаш како да спремиш да буду онако изрендисане и лепо упржене, па се одлучујеш за јаја. То умеш, а за тиквице ћеш пронаћи туторијал на нету. У међувремену наравно мораш до пијаце. На пијацу идеш рано изјутра. Јер ако спаваш до подне па идеш тек онда, кретен си и увалиће ти све по дуплој цени, јер тад остану само препродавци. Знам да не волиш да се цењкаш јер си млада, изучена особа која цени туђи рад, поготово што је пољопривреда у питању и неко је морао много да се исцима да му тај парадајз за који се ти цењкаш рецимо, дође од баште/пластеника до пијаце, а онда и до твоје коморе у фрижидеру у којој стоји поврће. Али цењкај се, не много, али прихвати игру. Јер да, и пијаца је у неку руку гејм оф тронс. Ни не гледај тај плави парадајз, јес' кул изгледа, као нешто што би јела да се одлучиш да живиш као оне цупи из женских часописа од 29 динара, излази средом, али појма немаш ни ч...

I tako je Ena shvatila da je bolje imati stan nego stav, obukla kaput i zaputila se napolje gde sve je belo, zima je...