Читаоци

понедељак, 20. јул 2015.

Evo skoro godinu dana

Skoro godinu dana nisam ni slovo napisala. Ovde. U sveskama, na papirima, na kafanskim salvetama jesam. Povukla sam par ozbiljnih poteza penkalom na nekim ozbiljnim papirima koji nikako ne smeju da budu umrljani. Niti da ih ja umrljam. Ni slučajno. Ni da jedam pokraj njih lubenicu, after ejt čokoladicu ili pijem mleko. Nema veze, nisam pisala ovde.

Što? Ne znam. Zapostavila sam blogić, zaboravila sam ovaj svet. Nekako mi je lepše da drndam staru pisaću mašinu koja se starno mnogo čuje nego ovde da mi isijavaju neka slova. I nekako sam zaboravila najvažnije: bitno je šta napišeš, a ne gde, čime i na čemu.

Poslednji put sam objavila jedan tekstić o tome kako je to kad naprasno ostaneš sam u kući. To je bilo prošle godine u avgustu. U jednom trenutku svi su otišli na more. I roditelji i prijatelji i sestra. Ostale smo baba i ja i moja mala ruskaya plava mačka. Ostala sam ne zato što mi se nije išlo, već zato što sam iz pozorišta dobila ultimatum: uloga ili letovanje. Moralo je odmah da se krene sa pripremom predstave. I ja povučem ulogu. Dupe bih sopstveno pojela da sam otišla na more, bila tamo desetak dana a onda dođem na premijeru predstave tamo negde oktobra  i gledam predstavu za koju mi je bila ponuđena naslovna uloga! Ej, naslovna! I povučem ulogu. Opet bih. Mada bi sad mnogo veće odricanje bilo jer mi se stvarno ide na more. Zuri mi se u plavo i suši mi se prirodno kosa, od vetra.

Jedan od poslednjih postova su i neke pesme. Jedna, možda dve. Imam ih otkucane na pisaćoj mašini više. Mislim šesnaest. I sve su o tebi. Nekom tamo tebi. Bezveze je bilo kačiti ih ovde. Nema baš smisla. Nebitno, ovo što je ovde, gledaj ako hoćeš. Ove na mašini verovatno nećeš nikada. Ili tamo nekad, u nekoj Barseloni ili tako negde, ako se budeš zadesio na istom mestu kao i ja, možda ih i ponesem, pa ti pokažem. Možda, ne znam.

I eto, sad sam se setila glupih pesama, i Barselone, i crnog piva, i zelenih morona, i krova, i svitanja, i Cosine, i belih i crvenih starki, i honde, i zatvaranja Vagona, i potpisivanja penkalom na ruci, i instagrama, i splava, i Zare, i Marca Peccia, i zastave, i prvenstva, i Jeux d'enfants, i vena, i vena i vena! I sad ne mogu da nastavim priču o tome zašto sam uopšte zanemarila blog. Pa baš ti hvala.

U principu ne znam ni da li neko ovo ješ čita. Vidim da kao imam neke čitaoce i štatijaznam, ali ne razumem se u statistike i u parametre i ne umem da merim posećenost sadržaja. Izbacim, pa šta bude. Baš mi je onako kul kad neko nešto prokomentariše. Tada imam utisak da se neko, pored toga što je zalutao, zapravo i zaustavio da vidi "O čemu li ovo žensko priča ovde?" I to je kul. Ja baš volim kad zalutam. Svašta imaš da pronađeš  kad negde zalutaš. Svako zalutavanje kapiram kao jedan veliki nestrašan tavan u kome možeš da nađeš prilično kul stvari, od vinil ploča, do udžbenika iz rimskog prava, preko starih benkica koje realno jesu malo kripi, ali kad ih uzmeš, to bre mekano, pa ti nekako slatko, pogotovo kad su od nekog koga znaš da je sad veliki, a nekad je bio bebac i stao u to malo, slatko, mekano što sad držiš u rukama. Imaš da nađeš i gluposti, naravno, tavani su prepuni svačega, ali fora je da čeprkaš. Ili ne mora tavan, može i vašar. Vašari su kul takođe.

Pa tako i ovaj moj blog, kao neki tavan ili taj vašar. Sve je tu, ponekad dođem da obrišem prašinu i vidim kako mogu da ga oplemenim. I ima svačega, baš malopre ga gledam. Od slika preko pesama, pričica, crtica i besmislenih, uz-kafu-naklapanja.

I bila sam u pravu. Svašta stane bre u ovu muštiklu.



P.S. Jelda da ste se pokajali što ste over and over skrolali na dole? Jbg, šta da radim, 1.45 je po ponoći, vrućina je i ne spava mi se. Vođena mišlju da čačkam po netu, otvorila sam blog. I otad kucam i ne mogu da stanem. Fakin mentalna dijareja. Jedno par puta sam htela da obeležim ceo tekst i da obrišem, ali rekoh greota. Godinu dana je to. Objavi, pa šta bude. Ionako, ko to još čita.



                               Ovo mi je sličica sa instagrama moje noge, kafe, modrice na nozi i pesme za tebe, neke od onih sa brojem. I realno, kako da ne voliš mašinu, kad vidiš kako je divna fotka kad je ona na njoj!



2 коментара: