marija miladinović

Vozimo se ka tom mestu. U našem autu je upravnik, Branka, glavni glumac i ja. Na radiju razgovor o manžetnama iz pedesetih. Ne baš nešto što me interesuje, a nepristojno je da stavljam slušalice ili izvadim knjigu jer se, s vremena na vreme, okrene razgovor i na nas ljude koji sedimo pozadi. Gledam kroz prozor ovu našu lepu Srbijicu majku i pitam se u kakav pičkojevac idem večeras da igram. Selo je stvarno seeeelo, a opština kojoj pripada je još gore dupe Srbije, pa sam stvarno spremna na sve. Dok se vozimo, razmišljam o poslu koji sam završila tog dana. Izmenjala silne neke prevoze, trčkarala tako iz grada u grad, presvlačila se, držala predavanja studentima i na kraju dolazim u pozorište i treba predstavu da igram. A nešto mi se i ne igra. Nešto nemam neki elan, ne golica me ništa u stomaku. Osećam se kao da se vozim po krivudavim puteljcima Srbije i slušam o manžetnama iz pedesetih. Hm. Stižemo tamo. Doček uz osmeh, pozdravljanje. Kapiram da se svi znaju sa ekipom jedino sam ja ov...

Magična! Vrišti koliko je magična! Uz nju mi se biva buntovnik sa ovoliiikom kosom i nekom košuljicom na romboide, pa i propušila bih! Okačim znak anarhije oko vrata i krenem. Baca mi se kosulja po sobi uz ovu pesmu i istovremeno mi se prljaju starke u nekom gradu na nekom pesku. 

Постоје дани када увидите узалудност свега. Обично су такви дани тмурни, само што не падне киша. И неће да падне. Никада не падне. Али дани су све тако нешто замало. Обично осећате умор, и то није више онај умор када сте задовољни резултатима тога дана, то је онај тупи  умор, умор који спрема питање зашто. Сада траје, сада је ту, али шта онда када престане. Ништа. Били сте уморни низашта. Та-да! Тих дана се обично сетите људи чији се глас цени и на помен њиховог имена људи направе паузу. То су били ваши људи. Ви сте били друштво за узајамно обожавање. Имали сте своје кафане, своје шале, своје усмене и писмене испите.  Сада вас ти људи гледају немо збуњени пред ситуацијом тзв. ГРО плана. Гро план. Све је то лепо, и кафане и рокенрол, али гро план казује другачије. Земља нам је у курцу тоталном, сви људи очајавају за посао, за новац и, иако си ти била једна од особа која је бежала од тога – полако улазиш у масу. Јер сада гро план узурпира хлеб који једеш. Од њега остај...

Opet pravim novogodišnje odluke za ovo leto. I praviću. Odluke, ne planove. Ne valja kad praviš planove, ali je lepo kad imaš nešto u vidu šta ćeš da radiš. Ja sam odlučila da ovog leta idem na koncerte kao nenormalna, već sam uzela karte za Arsenal fest i za Nišvil. A na Arsenalu... samo da se raspadneš! Goblini, Hladno pivo, Babe, KKN, Smak, Dubioza, pa tačno neću tri dana da se treznim. I super društvance ide, možda i kampujemo i, iako nikad nisam kampovala, mislim da će biti kul. Opet poznajem ljude po Kragujevcu koji bi mogli tuš da mi ustupe, pa mislim da mi onda kamp neće teško pasti. Odlučila sam da sviram, sviram, sviram. Pošto sviram gitaru i prošlog leta sam svirala i pevala u jednom kafiću, sada ove godine proširujem ekipu - Savo na drugoj gitari i Miško na kahonu i ukulelama. Generalno, volim da sam okružena ljudima. Volim da mi se stalno nešto dešava. Volim da sam u pokretu i da na brzinu jedem i posle dugog i napornog dana sednem sa nekim i da popijem kafu, da se raz...