Бродвеј под светлима мобилних телефона је поетски урадак који је настајао у периоду од 2017 до 2023. године. Поезија је писана углавном на писаћој машини у послепоноћним и ранојутарњим часовима. Инспирисана је позоришним промишљањима ауторке, људима – свемирима које свакодневно упознаје, самоспознајама у тренуцима драгоцене доколице. Ауторка је описује као уметничко трагање за коренима, повезаностима, исцељењима, морањима и слободама. Збирка садржи три поетска сегмента – пре поноћи, око поноћи и после поноћи. Објављена је 2024. године у издању Нове Артије. Уредник је Владица Миленковић, лекторка Марина Вало, а коментар је написао пријатељ и музички уметник Дејан Пејовић Пеја.
избор из поетске збирке
сlosing time
могу да ти кажем да си ме оставио у врло незгодном положају
са лошим момцима али добрим фрајерима
са незгодним пићем али добрим
и некад
тако неопходним
са писаћом машином
и оном досадном кишом која нас је тако нервирала јесенас
том углавном је то био том
и скоро увек је певао ствари са првог албума сlosing time
мада је ту било и других ствари
са једном руком на клавиру
подбочен
и са вискијем у другој
оним храпавим гласом ми је говорио да ће све ипак бити океј
само да замислим да ми ништа не дођеш и да је цео свет зелен
и у принципу стварно ми ништа ни не дођеш као ни ја теби
а онда је ту био чарлс
рецитујући нешто налик на стихове
али он је био гори од мене
њему стварно нико није могао да помогне
чак ни он сам себи
машина за аутодеструкцију
оставио си ме са плавим и жутим папирима које сам користила за куцање на овој мојој прегласној
писаћој машини
боја папира је зависила од расположења
и исписивала датуме
на хрватском
сјечањ, вељача, ожујак, травањ
а да ме неко пита зашто
ето не бих знала
оставио си ме са јутарњом
јаком
нес
са шлагом у кафићу на тргу
ортаковом из канцеларије
оном у позоришту
која ме чека пре пробе
оном у старбаксовом термосу
коју пакујем кад идем негде
али увек топлом и свежом
кафом
која ће се правити да ми помаже
која ће увек бити ту кад треба
тачно на време
и биће пријатељ
а у ствари
само ће ми сјебати желудац
у неком бару у прагу
у неком бару у прагу
окружени људима који су дошли да прочитају своје новине
да попију своје пиво
или да се згреју
као и ми
са тетовираном конобарицом
која нуди оно што кућа сматра да је најбоље
без осмеха или нечег познатог
тренутак када одлажемо своје шалове
заборављамо на своје повишене температуре
узимамо прашка пива
и прихватамо да смо ту
без изузетка
без извињења
да смо ту
да те волим
да ти верујем
и да знам кога имам
испред себе
у неком бару у прагу
схватим да те волим
док пакујеш мој апарат
подсећаш ме на плочу били холидеј
коју не би било згодно да оставим
обраћаш пажњу на мој жути капут
дубоким, плавим, замућеним погледом
кажеш ми да ме волиш
и да можемо да кренемо
да сам сликар
да сам сликар
сејала бих своје радове
где год стигнем
цртала бих и мазала папире
и носила их свуда са собом
не би постојао пријатељ
који не би имао
неки мој рад
ишла бих по свету
обилазила градове и пабове
и негде у сабаделу у каталонији
хвалиће се неки бариста
да има цртеж
неке непознате уметнице
која долази
из неких егзотичних крајева
а рећи ће тако
јер вероватно никад за моју земљу
није чуо
егзотичан ће бити
мој покушај каталонског дијалекта
подсећаћу га на локалне шпанкиње
изразито црне косе и неукроћених обрва
а заправо ништа заједничко
нећу имати са њима
имаће ме свуда
и остављаћу траг у боји
они важни и признати сликари гледаће моје аквареле
са подсмехом
вртеће главом и кружиће коњацима
коментаришући да је ипак
ту требало
нешто
другачије
неће ме занимати баш
јер их никад нећу чути
за мене они
неће постојати
важиће се само она лица
озарена када у рукама
буду држала папир
која ће ми неретко пружити евро
јер знају да ниједан рад
није бесплатан
а ја ћу тим ситнишем
платити себи неко воће
уличном продавцу
који плете наруквице
све ћу плаћати цртежима
и најважније галерије
у којима ћу висити заувек
су све те дивне куће
и у њима фрижидери
на којима
ће ме држати магнет
на коме ће писати
успомена из фиренце
или барселоне
или соко бање
умро је глумац
у малом граду
једног спарног летњег дана
умро је глумац
умро је глумац
отишао тихо
како је и живео
последњих година
окупио је своје колеге
са којима је годинама радио
из сва три града
у којима је радио
у чија је позоришта
увек могао да уђе
за кога су увек била отворена врата
и место у позоришном бифеу
умро је глумац
оставивши све представе у којима је живео
све улоге у којима је умирао
полако на пробама и премијерама
све улоге у којима је он убијао
чак и онда
када лажни револвери
као из ината
нису хтели
да опале
кад умире глумац
његов колега глумац
одржи му говор
на сахрани
стави га на папир
прочита речи
након којих глумац
добија последњи аплауз
умро је глумац
умро је читав свемир ликова ситуација мизансцена перика
кретања редитељских дошаптавања последњих цигарета
кришом попушених цигарета
иза кулиса
јер кад је на сцени
глумац може све
умро је глумац
умро је његов хвалисави војник палестрион
командант сајлер
смук
селсдон
и гомила ликова
између њих
умро је глумац
тихо је јављено
испраћен је звуком трубе
заокружен реченицом
која се дешава баш тога дана
дана када умире глумац
да мораш
једноставно мораш
да прихватиш
да су свемири смртни
умро је глумац