marija miladinović

Данас је био дан за сређивање куће. Михољско лето у октобру, обукох старе тренерице и кренух да посредим кућу. И као свако нормално женско које не изгледа као порно звезда док сређује кућу, изгледала сам ужасно, рашчупано и прљаво. Мада се и не обазирем превише на то, јер после свега тога следи хладан туш и топла кафа. Како сам била при крају својих обавеза у кући, реших и да почистим двориште. А да бих темељно почистила двориште, морам прво да истерам ауто на улицу, одрадим ствар и вратим га поново унутра. Тако и урадих. Двориште никад лепше, кућа проветрена, сунце пичи а ја не осећам више ни руке ни ноге. Остало је само још ђубре које треба избацити. Узех кесе и кључеве да одрадим све одједном – кола унутра, ђубре вани. Приђох ка контејнеру и већ ми мисли одоше на папире које ћу морати касније да средим, те се обрадовах мало чистијем послу, оном после туша. И тако махинално са кесама оде и мој кључ. А кључ ко кључ, одувек сам мрзела привеске, тако да је кључ био сам и лако упадљи...

Sebično pokušavam da zgrabim ove poslednje dane ovog miholjskog leta koje nas poseti koji dan izašavši u dvorište. Naizgled toplo, beli oblaci, mačka koja zadovoljno stoji na jednoj klompi, mojoj klompi. Pored mene Milford čaj, onaj divni ukus narandže i ruma, ona kutija sa onom magičnom etiketom na kojoj mislim da je prikazan Beč u zimu. Čaj koji ima miris vunenog džempera neke bebi boje, sneg je napolju, oseća se na Leonarda Koena, na Darka Rundeka koji naglašava da je vani opet zima... Čaj kao nešto što predstoji, lagana dukserica na meni kao nešto što trenutno biva i prsti koji svrbe i žude za nekim budućim slovima sve tražeći nove naslove za neke nove budućeispisane priče, pesme, redove, stihove.  Ja jesam zimsko dete, volim tu divnu čisto belu smirenost, čajeve, labela koja mirišu, ogromne šalove,crtać "Anabelina želja" i maraton filmova "Sam u kući" kao i neprevaziđeni klasik "It's a wonderfull life". Pa onda  priljubljenost uz prozor dok pa...