Читаоци

четвртак, 22. новембар 2012.

Dozvolićete, ali kada čoveka upucaju, teče krv

Predivni, predivni i naddivni Sputnik ljubav i magnifisent Murakami! Ovo nikako nije post o Murakamiju, on zaslužuje posebnu odu, i o tome, cross my heart, obećavam da ću pisati. Inače sam zaljubljenih u njegove knjige. Najpre je sve počelo sa Norveškom šumom, upoznavanjem Japana i ulazak u više nego bizaran svet Harukija Murakamija. I druženjem sa jednim realnim Vatanabeom čija sam bila Midori, ali to je već u rubrici ''skroz van teme''. Sada sam u raspoloženju Sputnika. Maaaaagična knjiga! Savršena za autobus, kafić, za uz neku kafu, apsolutno opuštajuća, nenasilna i tera vas da okrećete strane. Elem, post nisam htela zapravo ovoliko da ispisem o knjizi, samo jedan citat iz knjige mislim da je dovoljan. Mene je kupio.

  ''Jednom davno, na premijeri filma Divlja horda Sema Pekinpoa, na konferenciji za štampu, jedna novinarkaje podigla ruku i postavila pitanje: ''Za ime sveta, zbog čega ste morali da prikažete onoliku količinu krvi?'' pitala je strogim glasom. Jedan od glumaca, Ernest Borgnin, pomalo zbunjen, odgovorio joj je: ''Dozvolićete mi, gospođo, ali kada čoveka upucaju, teče krv.'' Ovaj film je bio snimljen u vreme kada je vijetnamski rat bio na vrhuncu.
Volim ovaj citat. U njemu je sasvim sigurno sadržana suština stvarnosti. Prihvatiti ono što je teško razdvojivo kao takvo i krvariti. Pucanje i krvarenje.''

Нема коментара:

Постави коментар