Читаоци

понедељак, 30. јул 2012.

Svi smo mi pomalo Glembajevi

Pa jesmo. Samo je sve manje gospode. Samo pogledajte oko sebe, u svojim prijateljima, u familiji, u ljudima od kojih kupujete hleb i cigarete. Glembajevština cveta. Ne da se videti odmah, morate ući malo u srž, morate upoznati materiju (da ne kažem patologiju). Ona svakodnevno hoda ulicama, pije ono što vi pijete, ima probleme koje vi imate i ponekad je ono što ste i VI. U damama ćete često prepoznati Barunicu Kasteli.  Ona je tu, izgleda besprekorno, kao da je ispala iz reklame za prašak. Savršena i boli je ne bole. Boli bole one oko nje, ne i nju. Ona ide ''sama'' na letovanje, ona je ''nezavisna'' u svom životu, ona nema stege i ništa je ne muči. A oko nje je čitav zaplet. I ona naravno ''ne zna ništa o tome''. Jadna.

Pube takođe viđate. Obično se motaju kao mačori oko matorih Glembaja, kojih takođe ima podosta, i čekaju svoj deo. Novac igra veliku ulogu u njihovom životu. Oni su sporedni, ali jako bitni likovi. Dinamični motivi.

Takođe srećemo Silberbrandte. E, oni su mi možda i najdraži. Ljudi, kojima je moral najbitniji i kojima je vrlo žao što isti ne poseduju. Stalno daju savete, uvek su tu da pruže podršku i koji najčešće imaju ime Boga u ustima i nikad u svesti. Oni su uglavnom ljudi sa kojima ''sama'' Barunica Kasteli ide na letovanje i živi svoj nezavistan život. Ali to je sve nezvanično i verovatno da nije ni istina. Hajde, molim vas, čisto raspredanje  laži o uspešnoj poslovnoj ženi i izuzetno visokomoralnoj i greha-oslobođenoj osobi!

I naravno, Leonea svuda, pa i u  meni. Šta ćete, svi mi grešimo. Kaže Leone: ''Mjesto da sam matematičar-ja slikam. Sa tim raskolom u sebi, šta mogu postići više od diletantizma?'' 

Raskola u svima nama koji smo slikari a matematiku volimo (ovo je žešća metafora jer ja matematiku nikad nisam volela). Ali kapirate poentu. Pronađite se i zamenite reči. Lako je. Blago vama koji to ne posedujete. Koji se svakog jutra budite i rado ustajete. Rado pijete svoju prvu jutarnju kafu znajući da će vam dan biti sjajan. Pa i ako ne bude, bar ste tog dana bili matematičari. I bićete i sutra. I prekosutra. Možda bolji, možda lošiji. Ali bitno je da ste matematičari.

A teško vama fariseji, licemeri koji svakoga dana morate uvežbavati svoj savršeni osmeh. I nemojte da vas lažu-nije loše lažno se smejati! Samo lepo uvežbajte i nikako ne može da bude loše. Pa mic po mic i navići ćete se na činjenicu da biti slikar i nije tako loše. Daleko ste od matematičara, ali dobro je i tako, ne daj Bože da ste možda nekim slučajem...glumci recimo. Uuuuh, to nikako ne biste hteli. Zato glavu gore, Glembajevi, samo polako. Pronađite nešto u toj glembajevskoj kući i divite mu se. Ima ga, sigurno.

Glembajeve zapravo ne morate mnogo tražiti i ulaziti u srž-samo se okrenite oko sebe ili jednostavno pogledajte u ogledalo.Samo je bitno koji su matematičari, a koji slikari. I eto, znala sam da ću do kraja ovog pisanija izvući poentu da smo zapravo svi MI i svi Vi Glembajevi.

 I naravno, znala sam da ću doći do istog pitanja: što li ja pišem ovo kad ja pisac nisam? Što glumim te osmehe kad glumica nisam? I sa tim raskolom u sebi, šta mogu postići više od diletantizma?



Нема коментара:

Постави коментар