Da li je stvarno išla uvek sama, nikad do kraja? Nije imala nikoga pored sebe? Zašto baš sama? Možda se plašila tog kraja, nije smela sa njim da se suoči. Možda nije verovala u kraj. Verovala je u put, zezanje, ples, ali to ide donekle, nikad do kreja. Da, definitivno se plašila toga, nije htela to u svom pojmovniku. Onda, kad se sve previše približilo, kada više nije mogla da diše, otišla je. Bilo je verovatno neko rano jutro tada kada je ostavila sve i krenula otpočetka. Nije dotakla ništa što bi moglo da boli , htela je da tako i ostane. Bez kraja,samo fantastična sredina i početak. Novi. Zauvek otišla. I neće doći na jesen kada opada lišće, neće doći na zimu kad je sneg, jer se ne vraća na staro i ne gleda iza sebe. Kažu da nije imala razlog, nije imala kada. A ja u to ne verujem. Mislim da joj je razlog dat, ali da prosto želi da ode, samo da ništa ne zaboli i da ne uprlja svoje ruke, bele kao led. To ona kaže da nije imala razlog. A da li da verujem u to?
На првом месту мораш да једеш. У фрижидеру остала само нека јаја и две мање тиквице. Тиквице не знаш како да спремиш да буду онако изрендисане и лепо упржене, па се одлучујеш за јаја. То умеш, а за тиквице ћеш пронаћи туторијал на нету. У међувремену наравно мораш до пијаце. На пијацу идеш рано изјутра. Јер ако спаваш до подне па идеш тек онда, кретен си и увалиће ти све по дуплој цени, јер тад остану само препродавци. Знам да не волиш да се цењкаш јер си млада, изучена особа која цени туђи рад, поготово што је пољопривреда у питању и неко је морао много да се исцима да му тај парадајз за који се ти цењкаш рецимо, дође од баште/пластеника до пијаце, а онда и до твоје коморе у фрижидеру у којој стоји поврће. Али цењкај се, не много, али прихвати игру. Јер да, и пијаца је у неку руку гејм оф тронс. Ни не гледај тај плави парадајз, јес' кул изгледа, као нешто што би јела да се одлучиш да живиш као оне цупи из женских часописа од 29 динара, излази средом, али појма немаш ни ч