marija miladinović

Postoje jutra koja, kada osvanu, želim da mi takav bude ceo život. Svetlo koje dolazi  i probija se u štanglicama, uz kafu, sa Štulićem i Azrom na plejlisti i ovakav divan umor. Sinoć sam igrala predstavu koja i nije bila baš nešto. Izvedba i nije protekla loše, imali smo par kvalitetnih aplauza, ali lično kolege i ja nismo zadovoljni. Da li to nezadovoljstvo proističe odatle što tekstom nismo vladali na zavidnom nivou,  ili zbog toga što nam je glumac došao pjan i umoran pa smo zato zbrkali tekst - to neka ostane pitanje. Sve u svemu, jedna lošija predstava, ali ipak par gafova se više pamte nego sve dobre izvedbe, i je to ono što ostaje kao etalon glumačkog poziva. A obzirom da se takva izvođenja ne planiraju, nego prosto se dese, to je ono što se kasnije godinama prepričava po matineima i bifeima pozorišta. Dobre izvedbe se pohvaljuju i na njih se stavlja tačka, one koje nisu po planu nikad tačku neće imati. I sada kreće fantastičan dan. Šminka je skinuta, umesto kostima ...

Juče sam imala obavezan odlazak na književno veče. Veče posvećeno Svetskom danu poezije i ujedno i predstavljanje zbornika u kome sam zastupljena kao autor. Povedem svog ortaka slikara koji se sam po sebi atrakcija i nas dvoje lepo sednemo skroz pozadi - jer mi jednom jedan profa reče da je u zadnjoj klupi najbolje zezanje. Unapred pripremljena da će biti skroz zabavno, obavezno kad ovi ozbiljni ljudi krenu da pričaju, te se udobno smestim i čekam početak. Ali nisam znala da su u Zborniku zastupljena deca koja će i čitati svoje radove, te je veče posvećeno njima zapravo. Ljudi moji, pa deca IMAJU šta da kažu! I ne samo da imaju, nego i umeju! Toliko lepo sklopljenih stihova i rečenica, pa davno nisam tako uzivala! Još je biblioteka organizovala akciju: knjiga na poklon, pa je svaki čitalac mogao da uzme neku knjigu, a ja uzeh divnog Svetolika Rankovića. Iako sam se tog dana smrzla kao cvonjak, jer je krenula tako velika kiša, a ja u novoj i preslatkoj prolećnoj pelerinici, nije mi bil...