marija miladinović

На првом месту мораш да једеш. У фрижидеру остала само нека јаја и две мање тиквице. Тиквице не знаш како да спремиш да буду онако изрендисане и лепо упржене, па се одлучујеш за јаја. То умеш, а за тиквице ћеш пронаћи туторијал на нету. У међувремену наравно мораш до пијаце. На пијацу идеш рано изјутра. Јер ако спаваш до подне па идеш тек онда, кретен си и увалиће ти све по дуплој цени, јер тад остану само препродавци. Знам да не волиш да се цењкаш јер си млада, изучена особа која цени туђи рад, поготово што је пољопривреда у питању и неко је морао много да се исцима да му тај парадајз за који се ти цењкаш рецимо, дође од баште/пластеника до пијаце, а онда и до твоје коморе у фрижидеру у којој стоји поврће. Али цењкај се, не много, али прихвати игру. Јер да, и пијаца је у неку руку гејм оф тронс. Ни не гледај тај плави парадајз, јес' кул изгледа, као нешто што би јела да се одлучиш да живиш као оне цупи из женских часописа од 29 динара, излази средом, али појма немаш ни ч...

Meni se sad ne piše neka pesma duga pa da ti vratim stihove dužinom da mi je sada samo ona tvoja ruka da je kao slučajno dotaknem, pa osetim da zatreperiš nasmešim se, pa se onda spojim s večernjom tminom Ja i nemam neke velike reči poput astronomsko, inicijalno, anonimno, krasno iako znam, osećam, ali ne umem da kažem - zato se samo smešim, a vrisnula bih glasno Prosta mi je ova rima. I sad se stidim sebe. Postideh se, i od stida više nemam daha. Kradem od Onjegina, bežim od prostote, samo da je ruski, samo da je veliko, samo nek je REČ -impozantna kao kakva građevina: "U bestidnosti nagote..." A tako je malo. I znam. Ništa ne rekoh, samo olovku da zarežem moram dok rima u glavi zvoni mi prosta sva jer još mi se piše, još imam da ništa ne kažem a tek je po ponoći jedan i dvadeset dva.                                                   ...

Uvek sam najviše jebeno mrzela one patetične fuljice koje imaju bar jednu priču u životu tipa „Zatekla nas njegova žena u njihovom stanu”. To mi je tako odvratno i ljigavo, kao i uostalom i sam čin takve prevare. Pa ako ste i hteli da se krešete, što bar niste otišli negde drugde? Nego nema veze. Elem, sedim sa Strajom, ortakom i pozorišnim sapatnikom. Sedimo u njegovoj dnevnoj sobi, otvorio je vrata od terase, pa ulazi svež prolećni vazduh. Baš mi je nedostajalo proleće. Dan je skroz za šetnju, ali pošto je njega mrzelo da izlazi negde u neki kafić, rešio je da on kuva kafu toga dana. Žena mu je na poslu pa taman može i „maru“ uz kafu, što mu ona, inače, ne dozvoljava. A ja sam kul u vezi sa tim. Inače smo oboje smo glumci u jednom malom pozorištu, s tim što je on prvak našeg pozorišta. Hm, malo pozorište i u njemu jedan mali veliki prvak. Priča mi o nekoj ortakinji kojoj se situacija s početka priče skoro desila i meni je smešno. Neće Straja da mi zameri što se smejem, poznaje me i...

Данас сви негде јурцају. Журе, гледају на сатове, проверавају мејлове, баве се менаџерингом, адвертајзингом, имају свог лајфкоуча и намештене осмехе за када изађу у народ. Али кад се радно време заврши и кравате опусте, човек остаје у свом стану, без чарапа, у боксерицама и Нирвана мајици. Рецимо Нирвана, може било која друга обична мајица. Није то поента. Свако у себи носи свог личног филозофа. И сви имамо једног или двоје пријатеља са којима можемо да размењујемо мишљења. Са којим можемо сатима да седимо и расправљамо о смрти, постанку и о томе шта је прво настало, кокошка или јаје. ТО су тренуци када се опусте кравате. Вечерас ми је био ортак Дуле. Дуле се бави сликарством. Воли теологију, јер је то студирао. Често забодемо једно код другог и у касне сате причамо о уметности, о проналажењу инспирације, о одрживости уметности и о томе да ли се само бавимо уметношћу или стварамо уметност. И ни на једно питање до сада нисмо добили одговор. У ствари, можда га унапред и знамо, па...

Sećate li se serije koja se kod nas prikazivala negde početkom dvehiljaditih pod imenom Gilmorove? Priča o samohranoj majci koja živi u malom gradu sa svojom ćerkom. Zašto sam rešila baš o ovoj seriji da napišem slovo? Prosto, jer i dan-danas volim da odgledam koju epizodu ove serije. Možda jer je danas gledam iz nekog zrelijeg ugla gledanja, možda zbog humora koji se lagano proteže ili možda zbog toga što volim tu gradsku ušuškanost gde su svi svima prijatelji i žive jednu svakodnevnicu ispričanu kroz likove koji dominiraju u seriji. Možda, ne znam zašto, ali definitivno mislim da je to serija kojoj treba posvetiti vreme za računarom, malo razmišljanja i šolju jake turske kafe. Serija se snimala i prikazivala od 2000 do 2007. godine. Sećam se da sam tad išla još u osnovnu školu i reprize sam gledala za vikend. Iako osnovna škola, jaka doza klot Nes kafe je bila ‚‚mastev" uz seriju. Kafa i ja smo se rano skapirale. Serija prati život Lorelaj i Rori, majke i ćerke,  u malom grad...

Hladan februarski dan i ne izlazi mi se nešto iz kuće. Režem neke fotografije i usput ih gledam. U protekle dve godine pa baš sam svuda išla. Uglavnom nekim poslom, ali šta ću kad sam mađioničar pa umem da poslovni put začinim zadovoljštinom. I reših da obogatim svoju ‚‚Muštiklu'' fotografijama omiljenih desitinacija koje sam posetila nedavno. A možda ovim putem prizovem ponovo neko putovanje. Šta ću kad volim da verujem da može!                                           Italija, Bari, 2013.       10 fotografija                                                        Vienna 2013.     13 fotografija             ...