Omiljena pesma

Ljudi imaju neverovatnu potrebu da definišu omiljene stvari. Da se opredele. Da kad ih neko pita za nesto omiljeno, odmah odgovore, inače su prosto nedefinisani, i kako će takvi da funkcionišu. Eto na primer pitanje omiljene pesme omiljene grupe. Hajde neka to budu Bitlsi. Dosta volim drage mi Bitle ali nikako da se opredelim koja mi je favorit. Eto npr. kad sam krenula da ih slusam, bese to nekog subotnjeg dana u ljubicastim sobama, znam da sam se istog časa naložila na pesmu Girl. Rekoh to je to, Lenon peva o meni! Jednom ću završiti na Kalemegdanu sa gitarom i pevaću ovu stvar iznova i iznova. I dogovor je bio još da moja dobra Co izvodi ono ''ccccc'' koje se čuje posle uzdaha o The devojci. Ali to je već druga priča. Priča koja prati pesmu. Kad god sam neispavana, u krevetu dok pada sneg, tu je Only sleeping da me ubedi da je to što radim trenutno DOBRO i da jedini napor koji trenutno mogu da učinim je da siđem i spravim sebi dobar stari zimski valcer čaj. Jer pada sneg. A onda, u jednoj epizodi sam imala jako ljubičasto stanje. Tada je recimo Nowhere man bio prava stvar, dok Obla-di obla-da predstavlja njen kontrast. Eleonor Rigby je ja u najvećoj mogućoj gužvi i neorganizaciji dok je Penny Lane  kafa posle gužve i neorganizacije. Kada je krenula zaokupljenost Murakamijem, Norwegian wood mi je bila stalno u glavi, u hodu, u prstima, a ubrzo posle nje i Michelle, jer me je baš jedan Mišel i navukao na Murakamija. Čisto strujno kolo. Bitli su magija, način na koji su stvarali, nosili svoje šašave frizure, nadmudrivali se, delili po dualnim klanovima i imali svoji Joko. Imali i svog Ringa koji me uvek oraspoloži dok peva Octopusa. Njega mi je uvek bilo žao. Zarobljen iza bubnjeva i baš je morao da se namuči prilikom flertovanja sa lepim curama iz pubblike. Zamišljam da je zauzimao neki jako nezgodan položaj kako bi mogao i da svira i da se smeška odijensu. Nego otišla sam od teme. Omiljeno. Nema ga. Volim Bitlse, ali pesme su azbuka, od jednog slova ne možeš da sastaviš reč. Slova jeste mnogo, ali odaberi ona koja su ti potrebna da sastaviš željenu reč. Reč koja te opisuje. U jednoj reči. I onda, kad god te neko pita za omiljenu pesmu Bitlsa ti kažeš da ti je omiljena kad si tužan Nowhere man, kad si srećan Occtopus Garden, kad si hardkor Don't let me down, kad si pomalo pijan Strawberry fields forever, kada sredjujes ormar Eight days of week, kada mirišeš (na) proleće Here comes the sun. Mada to voliš i u Nininoj izvedbi. Jer je Nina najveća. Pored Dzenis i Bili. A sada mi je nekako omiljena i dosta slušana Paperback writer. Ali razumite me, knjiga mi izlazi u ponedeljak, normalno je, valjda. Sva sam trenutno pejprbekična. Dakle slušajte. Slušajte i pronadjite deo gde pevaju o vama, gde ste vi. samo opušteno, uz girice i pivo, slušajte. Hope you are enjoy the show! ;)

Svakodnevna inspiracija ili inspiracija svakodnevnice

Nešto je previše počelo da me plaši. Dan, jutro, banalnost, belina papira, strah da ne upadnem u kolotečinu. A želim promenu, nije da ne želim. Nje se čak ni ne plašim. Samo je treba pokrenuti. Treba napraviti korak i osećati se dobro. A to sam nekad umela. Sad imam osećaj da samo čekam inspiraciju, koje nema baš uvek. A nju zapravo i ne treba tražiti. Ona je svuda oko nas, u jastuku na kome spavamo, u onom koji leži na podu, u šarenim knjigama koje nam stoje u nekom delu sobe, u perlama, u svećama, u pogledu na svet, u načinu na koji izglvaraš slova Č i Ć, u jutarnjoj šoljici kafe. Da, meni je najčešće tu. U jutarnjoj kafi svašta nadjete (nekad i sundjer, ali to je druga priča, desilo se jednog jutra u jednom jagodinskom kafiću, tri devojke su se sklonile od kiše...) Poenta je da se treba prepustiti. Uzeti papir i olovku, otvoriti novu word stranicu, duboko udahnuti i krenuti. Pa šta izađe. A nešto uvek izađe. Možda bude i ovako nešto, a možda bude i nešto nalik Kafkinom ''Procesu''. Ali, nešto mislim, pa i on je krenuo nekako. I njegov papir je prvo bio beo. I njegovi strahovi su bili prisutni. Svejedno, dobro je imati okidač,nešto što vas pokreće na rad, na pokret. Već dugo je meni to bila šoljica kafe, ali, kao što napomenuh, promene su dobre. Ili zamene. Zamena za toplu šoljicu kafe ne mora da bude čaj, može biti i šolja ledene kafe. Nemojte se odricati stvari koje vas svakodnevno čine onim što jeste, samo pronađite novu lepotu u njima. Sigurno je ima! 

Da li da verujem u to?

Da li je stvarno išla uvek sama, nikad do kraja? Nije imala nikoga pored sebe? Zašto baš sama? Možda se plašila tog kraja, nije smela sa njim da se suoči. Možda nije verovala u kraj. Verovala je u put, zezanje, ples, ali to ide donekle, nikad do kreja. Da, definitivno se plašila toga, nije htela to u svom pojmovniku. Onda, kad se sve previše približilo, kada više nije mogla da diše, otišla je. Bilo je verovatno neko rano jutro tada kada je ostavila sve i krenula otpočetka. Nije dotakla ništa što bi moglo da boli , htela je da tako i ostane. Bez kraja,samo fantastična sredina i početak. Novi. Zauvek otišla. I neće doći na jesen kada opada lišće, neće doći na zimu kad je sneg, jer se ne vraća na staro i ne gleda iza sebe. Kažu da nije imala razlog, nije imala kada. A ja u to ne verujem. Mislim da joj je razlog dat, ali da prosto želi da ode, samo da ništa ne zaboli i da ne uprlja svoje ruke, bele kao led. To ona kaže da nije imala razlog. A da li da verujem u to?

I tako je Ena shvatila da je bolje imati stan nego stav, obukla kaput i zaputila se napolje gde sve je belo, zima je...