Uvek sam najviše jebeno mrzela one patetične fuljice koje imaju bar jednu priču u životu tipa „Zatekla nas njegova žena u njihovom stanu”. To mi je tako odvratno i ljigavo, kao i uostalom i sam čin takve prevare. Pa ako ste i hteli da se krešete, što bar niste otišli negde drugde? Nego nema veze. Elem, sedim sa Strajom, ortakom i pozorišnim sapatnikom. Sedimo u njegovoj dnevnoj sobi, otvorio je vrata od terase, pa ulazi svež prolećni vazduh. Baš mi je nedostajalo proleće. Dan je skroz za šetnju, ali pošto je njega mrzelo da izlazi negde u neki kafić, rešio je da on kuva kafu toga dana. Žena mu je na poslu pa taman može i „maru“ uz kafu, što mu ona, inače, ne dozvoljava. A ja sam kul u vezi sa tim. Inače smo oboje smo glumci u jednom malom pozorištu, s tim što je on prvak našeg pozorišta. Hm, malo pozorište i u njemu jedan mali veliki prvak. Priča mi o nekoj ortakinji kojoj se situacija s početka priče skoro desila i meni je smešno. Neće Straja da mi zameri što se smejem, poznaje me isuviše dobro. I ide priča kako će cura da se rokne, ne zna šta da radi, zatekao ju je muž sa menadžerom prodaje dok su se u magacinu trljali o kutije nove arome tamo neke kafe. A muž je ujedno i šef, pa su sad oboje popili otkaz, a ona je još pride izbačena iz stana. Meni i dalje blago smešno, u glavi mi odzvanja mislim stvarno. Ne znam, nekako ne razumem tu potrebu ljudi da se baš u tom trenutku nešto odmah i sad MORA. I nikako ti ne padne napamet faktor rizika. To kažem i Straji, moraš da budeš svestan i faktora rizika. Meni je to jedna od prvih stvari na koje pomislim. Moram da razmišljam bar za toliko da znam da je zaključano, da su šanse da neko upadne vrlo tanke. I ne serem gde jedem, pobogu!
Straja povuče dim, prekrsti noge i taman kad sam pomislila da sad kreće neko žestoko nadmudrivanje i da će da me, u najmanju ruku, osudi da sam kojekakva konzerva, on mi reče nešto ovako: „Nekad nije fora da bude sve sigurno, nego baš suprotno. Ostaviš otvorena vrata, pa ko uđe i ako uđe. Naravno da ne želiš da iko uđe i prekine te, ali sama pomisao da postoji šansa je uzbudljiva. I da, kapiram što te to zasmejava, ali ne bi trebalo. To i tebi može da se desi, samo kada bi na trenutak prestala o tome da razmišljaš i kad bi se prepustila maksimalno.Koliko mnogo mogućnosti otvaraš samo jednim klikom ključa od ulaznih vrata, ali isto toliko ih i zaključavaš istim tim klikom“ – ustade i zaključa svoja ulazna vrata. „Sve zavisi s koje strane vrata stojiš i pitanje je šta se krije s one druge strane. Na tebi je da li ćeš da ga pustiš.“
I kapiram šta je hteo da mi kaže. Jedna patetična osoba koja živi svoje priče po magacinima ili po izlizanim hotelskim sobama bi mogla i ti nekad da postaneš. Samo trenutak jedne naizgled bezazlene radnje i sve vodi u klasiku, u već ispričano i svi poznajemo taj scenario. Jer si patetično žensko biće povodljive i zaljubljive prirode. Postaješ jedna od milion i nekom ćeš biti smešna.
„A šta znam, ne bih da me shvatiš kao ukalupljenu, znaš da sam to najmanje, ali probaj da me razumeš. Daleko sam od mišljenja da treba da želiš da sve znaš unapred i da predvidiš svaki pokret, treba naravno da se opustiš i da radiš kako ti prija u tom trenutku. Ali i u tom deliću trenutka bi trebalo mozgić za toliko da ti radi da pomisliš na neke osnovne stvari koje se tiču zaštite. Ali pošto si mi na tako divan način objasnio bit otvorenih mogućnosti, hajde da vidimo šta bi to ipak moglo da se desi ako odlučim da ponekad otključam tu svoju metaforičku bravu“ – ukradem mu najpre dim, onda ustanem i otključam njegova ulazna vrata kao primer. I uz onaj isti blagi osmeh, čekam šta dalje sledi.
I verovatno bismo nastavili taj naš razgovor i ko zna u kom smeru bi nas odveo. I verovatno u tom razgovoru ne bismo došli do nekih bitnih zaključaka. Nekad ne možeš sve ni da rešiš razgovorom, lažu kad kažu da može. Možd.a bismo se i posvađali, ja bih digla ruke, otišla bih kući, a on bi ostao onako stondiran da skida Džonija Keša na gitari. Da, verovatno bi bio neki sličan scenario, da nas nije zatekla njegova žena u njihovom zajedničkom krevetu.