marija miladinović

Meni se sad ne piše neka pesma duga pa da ti vratim stihove dužinom da mi je sada samo ona tvoja ruka da je kao slučajno dotaknem, pa osetim da zatreperiš nasmešim se, pa se onda spojim s večernjom tminom Ja i nemam neke velike reči poput astronomsko, inicijalno, anonimno, krasno iako znam, osećam, ali ne umem da kažem - zato se samo smešim, a vrisnula bih glasno Prosta mi je ova rima. I sad se stidim sebe. Postideh se, i od stida više nemam daha. Kradem od Onjegina, bežim od prostote, samo da je ruski, samo da je veliko, samo nek je REČ -impozantna kao kakva građevina: "U bestidnosti nagote..." A tako je malo. I znam. Ništa ne rekoh, samo olovku da zarežem moram dok rima u glavi zvoni mi prosta sva jer još mi se piše, još imam da ništa ne kažem a tek je po ponoći jedan i dvadeset dva.                                                                                                    Marija M.