Данас
сви негде јурцају. Журе, гледају на сатове, проверавају мејлове, баве се
менаџерингом, адвертајзингом, имају свог лајфкоуча и намештене осмехе за када
изађу у народ. Али кад се радно време заврши и кравате опусте, човек остаје у
свом стану, без чарапа, у боксерицама и Нирвана мајици. Рецимо Нирвана, може
било која друга обична мајица. Није то поента.
Свако
у себи носи свог личног филозофа. И сви имамо једног или двоје пријатеља са
којима можемо да размењујемо мишљења. Са којим можемо сатима да седимо и
расправљамо о смрти, постанку и о томе шта је прво настало, кокошка или јаје.
ТО су тренуци када се опусте кравате.
Вечерас
ми је био ортак Дуле. Дуле се бави сликарством. Воли теологију, јер је то
студирао. Често забодемо једно код другог и у касне сате причамо о уметности, о
проналажењу инспирације, о одрживости уметности и о томе да ли се само бавимо
уметношћу или стварамо уметност. И ни на једно питање до сада нисмо добили
одговор. У ствари, можда га унапред и знамо, па намерно оставимо недовршено, јер
је лепше тако.
Причали
смо о томе како су ствари изгубиле своју лепоту једноставне материјалности и
како је све постало „Тамо негде на нету''
и све је виртуелно. Виртуелна пријатељства, виртуелне књиге, виртуелна
музика, ту се заустављам. Да ме неко чује, помислио би да причам као старац.
Можда и јесте тако, али ја заиста ценим период када су се куповале плоче. Када
си морао да издвојиш одређену суму новца за плочу, купиш је, са омота се
упознаш са извођачима, прочиташ све до најситнијих слова, и све то пре него што
дође до оргазмичног притиска игле на плочу! Нестала је та прелепа мука. Данас
један клик решава да све буде „пинк“. Све је тако лако, лагано и једноставно.
Зашто би се ти мучио кад може твој телефон да буде „смарт“
уместо тебе. Сви постајемо урбано кул, шетамо андроиде и не схватамо да
се претварамо у монголоиде. Једном сам прочитала у новинама да не можемо да
поједноставимо живот до стања хамбургера. Али смо га поједноставили, јер
очигледно да тај наш хамбургер изгледа сочно, велелепно и преукусно, и таман
кад зажелимо да загриземо суштину, схватамо да је бушан. Празан, нема ништа
унутра. И плус нехранљив и од њега се гојимо. Можда и схватимо једног дана.
Дуле
нема рачунар и нема „тач скрин“ телефон. Дуле живи у малом стану са мамом и има
малу собу која му је уједно и атеље. Свакодневно слика и ради дуборез и продаје
своје радове.
Кажем
му ја да се данас без тих технологијица не може у смислу да је просто то
неопходно да би комуницирао са светом. На интернету можеш да нађеш све што те
занима. Да се повежеш са ким не можеш да причаш уживо. Наравно да никад не бих
села да пијем кафу преко скајпа са комшиком преко пута, али капирате ме.
Ми
тога не можемо и не треба да се одрекнемо. Мени је жао што не живим у
седамдесетим, и капирам да је људима из седамдесетих било жао што не живе у
рецимо двадесетим, али они то, као ни ја сад, нису могли да промене. Прихватали
су своје време и уживали у њему. Али су сигурно негде у ормару имали неки
одевни предмет своје маме или баке из дведесетих који су љубоморно чували, јер
је то на неки начин веза која их спаја са својим несуђеним временом.
А
онда је Дуле рекао да треба ухватити крајичак времена у историји и замрзнути
га. Не можеш да кренеш да живиш живот једног
просечног човека из седамдесетих (мислим можеш, али онда си
жешћа хипстерчина) и да живиш то доба из простог разлога: ТО НИЈЕ ТВОЈЕ ВРЕМЕ.
Али зато можеш да направиш један кутак твоје жељене епохе, па понекад, кад се
кравате опусте, да преко грамофона пустиш Нину Симон и ухватиш писаћу машину да
напишеш штогод. Јер су се баш тад кравате опустиле, радно време је прошло и
више те нико не посматра. У ствари, не би требало да те посматра. Мада пази, мана
ове нове технологије се крије у малим стварима. А онда никад ниси сигуран да ли
те неко посматра.
Но
добро, да не прерастем у параноју, завршићу једним Дулетовим питањем које ми је
те вечери поставио: „Је ли, а је л' и ти имаш проблем да ти се скупља вода на
обрвама пошто се умијеш? Ја да, и то баш. Лепо обришем лице пешкиром, али ту се
некако увек накупи и нервира ме“.