„Треба ухватити крајичак времена у историји и замрзнути га“. Мој ортак Дуле тако каже.

Данас сви негде јурцају. Журе, гледају на сатове, проверавају мејлове, баве се менаџерингом, адвертајзингом, имају свог лајфкоуча и намештене осмехе за када изађу у народ. Али кад се радно време заврши и кравате опусте, човек остаје у свом стану, без чарапа, у боксерицама и Нирвана мајици. Рецимо Нирвана, може било која друга обична мајица. Није то поента.

Свако у себи носи свог личног филозофа. И сви имамо једног или двоје пријатеља са којима можемо да размењујемо мишљења. Са којим можемо сатима да седимо и расправљамо о смрти, постанку и о томе шта је прво настало, кокошка или јаје. ТО су тренуци када се опусте кравате.

Вечерас ми је био ортак Дуле. Дуле се бави сликарством. Воли теологију, јер је то студирао. Често забодемо једно код другог и у касне сате причамо о уметности, о проналажењу инспирације, о одрживости уметности и о томе да ли се само бавимо уметношћу или стварамо уметност. И ни на једно питање до сада нисмо добили одговор. У ствари, можда га унапред и знамо, па намерно оставимо недовршено, јер је лепше тако.

Причали смо о томе како су ствари изгубиле своју лепоту једноставне материјалности и како је све постало „Тамо негде на нету''  и све је виртуелно. Виртуелна пријатељства, виртуелне књиге, виртуелна музика, ту се заустављам. Да ме неко чује, помислио би да причам као старац. Можда и јесте тако, али ја заиста ценим период када су се куповале плоче. Када си морао да издвојиш одређену суму новца за плочу, купиш је, са омота се упознаш са извођачима, прочиташ све до најситнијих слова, и све то пре него што дође до оргазмичног притиска игле на плочу! Нестала је та прелепа мука. Данас један клик решава да све буде „пинк“. Све је тако лако, лагано и једноставно. Зашто би се ти мучио кад може твој телефон да буде  „смарт“  уместо тебе. Сви постајемо урбано кул, шетамо андроиде и не схватамо да се претварамо у монголоиде. Једном сам прочитала у новинама да не можемо да поједноставимо живот до стања хамбургера. Али смо га поједноставили, јер очигледно да тај наш хамбургер изгледа сочно, велелепно и преукусно, и таман кад зажелимо да загриземо суштину, схватамо да је бушан. Празан, нема ништа унутра. И плус нехранљив и од њега се гојимо. Можда и схватимо једног дана.

Дуле нема рачунар и нема „тач скрин“ телефон. Дуле живи у малом стану са мамом и има малу собу која му је уједно и атеље. Свакодневно слика и ради дуборез и продаје своје радове.

Кажем му ја да се данас без тих технологијица не може у смислу да је просто то неопходно да би комуницирао са светом. На интернету можеш да нађеш све што те занима. Да се повежеш са ким не можеш да причаш уживо. Наравно да никад не бих села да пијем кафу преко скајпа са комшиком преко пута, али капирате ме.

Ми тога не можемо и не треба да се одрекнемо. Мени је жао што не живим у седамдесетим, и капирам да је људима из седамдесетих било жао што не живе у рецимо двадесетим, али они то, као ни ја сад, нису могли да промене. Прихватали су своје време и уживали у њему. Али су сигурно негде у ормару имали неки одевни предмет своје маме или баке из дведесетих који су љубоморно чували, јер је то на неки начин веза која их спаја са својим несуђеним временом.

А онда је Дуле рекао да треба ухватити крајичак времена у историји и замрзнути га. Не можеш да кренеш да живиш живот једног  просечног  човека  из седамдесетих (мислим можеш, али онда си жешћа хипстерчина) и да живиш то доба из простог разлога: ТО НИЈЕ ТВОЈЕ ВРЕМЕ. Али зато можеш да направиш један кутак твоје жељене епохе, па понекад, кад се кравате опусте, да преко грамофона пустиш Нину Симон и ухватиш писаћу машину да напишеш штогод. Јер су се баш тад кравате опустиле, радно време је прошло и више те нико не посматра. У ствари, не би требало да те посматра. Мада пази, мана ове нове технологије се крије у малим стварима. А онда никад ниси сигуран да ли те неко посматра.

Но добро, да не прерастем у параноју, завршићу једним Дулетовим питањем које ми је те вечери поставио: „Је ли, а је л' и ти имаш проблем да ти се скупља вода на обрвама пошто се умијеш? Ја да, и то баш. Лепо обришем лице пешкиром, али ту се некако увек накупи и нервира ме“.

Gilmore girls/Svako ima neku svoju Gilmor devojku

Sećate li se serije koja se kod nas prikazivala negde početkom dvehiljaditih pod imenom Gilmorove? Priča o samohranoj majci koja živi u malom gradu sa svojom ćerkom. Zašto sam rešila baš o ovoj seriji da napišem slovo? Prosto, jer i dan-danas volim da odgledam koju epizodu ove serije. Možda jer je danas gledam iz nekog zrelijeg ugla gledanja, možda zbog humora koji se lagano proteže ili možda zbog toga što volim tu gradsku ušuškanost gde su svi svima prijatelji i žive jednu svakodnevnicu ispričanu kroz likove koji dominiraju u seriji. Možda, ne znam zašto, ali definitivno mislim da je to serija kojoj treba posvetiti vreme za računarom, malo razmišljanja i šolju jake turske kafe.
Serija se snimala i prikazivala od 2000 do 2007. godine. Sećam se da sam tad išla još u osnovnu školu i reprize sam gledala za vikend. Iako osnovna škola, jaka doza klot Nes kafe je bila ‚‚mastev" uz seriju. Kafa i ja smo se rano skapirale.
Serija prati život Lorelaj i Rori, majke i ćerke,  u malom gradu u državi Konetikat. Lorelaj (Lauren Graham) je zatrudnela u svojoj šesnaestoj, otišla od ‚‚upper class" roditelja i započela život u Stars Holou. Radi kao menadžer u jednom motelu. Rori (Alexis Bledel) je pametna šesnaestogodišnja klinkica koja ima želju da upiše Harvard. Pre Harvarda upisuje prestižnu privatnu školu i, pošto Lorelaj ne može sama da finansira Rorino školovanje, traži pozajmicu od svojih roditelja, Emili i Ričarda, koji postavljaju ultimatum: plaćaće školovanje u zamenu za večere petkom uveče. Tako da je to jedna od aktivnosti koje imamo prilike da vidimo u njihovoj svakodnevnici.
Ono što mi se dopalo posebno u seriji je upravo ta svakodnevnica. Svakog jutra odlaze kod Luka na kafu i doručak. Luk (Scott Gordon Patterson) je dobroćudni usamljenko, zaljubljen u Lorelaj. Pored njega srećemo gomilu likova koji se vrte oko Lorelaj i Rori. Tu je Lejn, Rorina najbolja drugarica, Paris, Rorina na neki čudan način drugarica, jedno srčano stvorenje, u najmanju ruku, Kirk, lokalni tip, ima ga svuda i u svakoj epizodi ima novi hobi. Kristofer, Rorin otac sa kojim Lorelaj neretko ima ponovljene, khm, khm, epizode. Suki, Lorelajina prijateljica, zagriženik za kuhinju, Džekson, Sukin loverboy, prodavac voćkica i povrćkica. Tejlor Dozi, lokalni prodavac i neko ko je na neki način predsednik ovog malog grada. Ima još dosta likova koji se pojavljuju poput Džesa, Dina, Rorinog prvog momka, Logana, poslednjeg, i što se likova tiče, završila bih sa gradskim trubadurom, likom koji svira gitaru, nema ime u seriji, ali u skoro svakoj epizodi je tu i daje poseban šmek.

Ako niste, svakako pogledajte seriju. Dobra je da se ušuškate sa sestrom ili mamom, skuvate gomilu kafe, pripremite skatkiša i prepustite se. Na kraju, svako ima svoju Gilmor devojku. Moja je moja sestra.

I da, u par crta bih navela stvari koje sam naučila od dragih mi Gilmorica, a to su:

• Kafa je najvažniji obrok dana;
• Moraš imati neko spešl plejs gde odlaziš da piješ istu;
• Obraćaj pažnju na likove koje svakodnevno viđaš, ponekad su likovi oni divn frikovi;
• Ako je jutro za kafu, onda je veče za gomilu filmova sa svojom Gilmor devojkom
• Ne može neko nešto da kaže i da ostane bez sarkastičnog komentara;
• Žao mi je što je telefonska sekretarica prevaziđena, najbolje bih poruke imala!

I za sam kraj, ostavljam jednu galeriju slika uz poruku Oy, with a poodle already in! Pa ko zna, zna! :)

Moja omiljena putešestvija

Hladan februarski dan i ne izlazi mi se nešto iz kuće. Režem neke fotografije i usput ih gledam. U protekle dve godine pa baš sam svuda išla. Uglavnom nekim poslom, ali šta ću kad sam mađioničar pa umem da poslovni put začinim zadovoljštinom. I reših da obogatim svoju ‚‚Muštiklu'' fotografijama omiljenih desitinacija koje sam posetila nedavno. A možda ovim putem prizovem ponovo neko putovanje. Šta ću kad volim da verujem da može!

                                          Italija, Bari, 2013.       10 fotografija

                                                       Vienna 2013.     13 fotografija

                                         Banjaluka 2009.      7 fotografija

                                            Sarajevo 2012.         14 fotografija

                                          A ovo je Jahorina u junu :)