Možda naslov ne obećava, ali...možda ništa ni ne obećava, i sam naslov bloga je pretenciozan, ali ajde sad. Radim ono što volim, sad da, sad radim. Radim sa studentima Scenske i lutkarske umetnosti i danas je bio njihov poslednji čas kod mene. Danas je trebalo odbraniti predispitne obaveze kako bi uopšte na ispit mogli da izađu. I danas je bio i moj i njihov ispit. Došli smo u 17h, završili iza ponoći. ISPIT, eeeej! Treba to izdržati, neko bi rekao. A ja kažem da treba nešto tako jako voleti. Voleti nešto tako jako da bi tako jako i mogao da to i zagrliš. Da prigrliš i da postane deo tebe. Da zaboraviš na izgovore, glavobolje, autobuse, prtljage, zaboravljeno popijene lekove, mučninu i ostale makarone.
Mene boli grlo, kašljem kao Turčin posle 100te nargile, pada mi mokra kosa na lap, sa poluskinutom šminkom i pomućenim vidom vam kažem da sam ja srećna. Pu, pu, možda ne valja reći naglas, pa eto, da ne rizikujemo, ja ću zapisati. Nikad slađi umor neće biti od izlaženja iz pozorišta polumrtav (ili poluživ, zavisi sa koje strane ogledala ste) i reći ''Danas sam nešto uradio. Sutra se budim rano izjutra, sve ovo ponovo ispočetka kreće, ali ćeraćemo se, sve dok je meni rada na onome što volim''.
Volite ono što radite. Jer ne mogu svi da rade ono što vole. Ali da vole ono što rade mogu samo kapaciteti.
I uvek se setite da tamo negde postoji neka kasirka ili šalteruša koja svoju dnevnu dozu kreativnosti dobija u radu sa slučajnim prolaznicima, raznim ljudima sa koferima koji žele možda samo da dopune svoj kredit na telefonu.
A samo je želela da radi nešto što voli.