marija miladinović

Udarila neka letargija generalno. Ajd što pada kiša, nego što su i ljudi beživotni, iscrpljeni. Kao isceđeni. Dobro, razumem da je svima neophodno proleće, sunce i duge, duge šetnje u prohadno popodne, ali opet ne razumem ni ovu stranu - da mi se stanje duha slaže sa vremenskom prognozom. Ne znam. Možda je u meni problem, umem ponekad stvari da gledam previše pozitivno, da uzivam u sitnicama pa makar one bile i prva jutarnja kafa pre odlaska u novi dan. Jer nije baš fora ni preleteti dan, treba da se zadržimo na kvalitetnim trenucima. Znam samo da je sada postalo out da kažeš da ti je dobro i da se dobro osećaš. Danas ako ne kukaš na novac (!), posao, nadređenog, državu, nedostatak novca, nedostatak vremena, debile ovakve i onakve - ti si , u najmanju ruku, frik. A onda možeš da budeš i društveni parazit, i onaj koga roditelji izdržavaju, neradnik, nedajbože umetnik (neki između ova poslednja dva stavljaju znak jednakosti), šizofrenik i ''ružičastenaočare'' osoba. Ne